Ako ne možeš da ih pobediš, Džek, napravi im krofne

Ogledalo
Photo credit: State Library of New South Wales collection / Foter / No known copyright restrictions

Svako jutro kada ustanem i stanem pred odgledalo, shvatim da sam i ove godine, kao i svake prethodne uostalom, preterao sa ruskom salatom i pivom. Tada se u meni probudi ono malo samopoštovanja koje nisam uspeo da pojedem i odlučim da se dovedem u red.

Naravno da nisam mislio da ponovo krenem u teretanu, jer sam već u dva navrata dokazao da je nemoguće iskoristiti svih 12 termina koje platiš. Ne nameravam ni da krenem na trčanje, jer postoje ljudi koji su plaćeni da to rade, a sve što ja treba da uradim jeste da pritisnem crveno dugme na daljinskom i da onda prebacim na Sport Klub. Jednostavno ću se odreći polovine svakog obroka i za dva meseca ćemo stomak i ja ulaziti u prostoriju u isto vreme.

Najveći problem sa mojim nekadašnjim dobrim izgledom je to što sam do njega došao slučajno, jer sam želeo da postanem košarkaš. Dakle, sada je samo potrebno pronaći nešto novo u čemu neću biti dovoljno dobar, a što će podrazumevati mnogo ritanja i znojenja. Na moju veliku žalost, tako nešto ne postoji, ali na moju veliku sreću, shvatio sam da nijedne nabildovane ruke ne dižu tako visoko i tako nežno devojku u vis kao dobar smisao za humor.

Kažu da ga ja imam. Smisao za humor. I da sam zanimljiv. To dalje znači da sam zadovoljan svojim fizičkim izgledom, i da ne moram da uradim sto sklekova dnevno. Čak i da mogu.

Moje granice se protežu od „sve dok mogu da zavežem pertle, dobro je“ do ukidanja Koka – Kole. Sve dalje od toga vodi tome da lažem kako hoću zbog sebe i zdravlja da budem fizički spreman. A to je previše drsko. Umiru sportisti, i to na sred terena. I niko ne želi da izgleda dobro zbog sebe.

Uostalom, čemu slike na Instagramu, ako hoćeš da budeš dobar frajer zbog sebe? Ili dobra riba?

Sve i da umesto pivnice na mestu gde se nalazi moj stomak otvorim prodavnicu španske keramike, mnogo je lakše na Instagramu okrenuti pivo tako da se vidi etiketa kako treba, nego provesti sate u razmišljanju tome kako se najbolje namestiti, da guza ispadne savršena. To vam je ona poza sa polusavijenom nogom, da se ne mučite.

U takvim situacijama, moj izbor je previše lak. Lajk i idemo dalje, jer tu sem slika nema posla za mene.

Kao što više volim da vidim osmeh na licu devojke kada kažem nešto, nego da namestim biceps da se okači o njega kad šetamo gradom, tako više volim da devojka ima ono nešto. X faktor.

Ja volim to nešto skriveno što moraš sam da naslutiš. Suknju malo iznad kolena pre nego minić. Lice sa nemirnim očima više nego dekolte. Više Ema Votson, manje Nikol Šerzinger.

Problem sa smislom za humor je što on pali tek kada dođete dovoljno blizu Emi da čuje šta govorite. Ali ona već nije tu, jer je dok ste pripremali svoj najbolj govor, još pre pola sata otišla sa onim rumunskim tabadžijom od dva metra – Krumom. Isti problem je imao Džek Sperou sa onim lepotanom Vilom Tarnerom.

Svi vole kada neko izgleda lepo. I muškarci i žene.

Svako će pre prići devojci koja izgleda lepo. Dugih nogu. Čvrste guze. Savršenih grudi. Lepog osmeha. Sjajne i čiste kose. Evo, ja već nosem dodirujem ekran. To su jednostavno činjenice. Isto tako su činjenice da žene sebi mnogo lakše nalaze mane nego muškarci.

Ja sam sebi super, jedino što imam pivski stomak i voleo bih ćalove oči. Tačka.

Fizički izgled
Photo credit: Helga Weber / Foter / CC BY-ND

Ja sam sebi super, ali da su mi samo malo noge duže i grudi malo veće i malo lepšeg oblika. Tačka. I da mi je kosa malo bujnija i to bi bilo to. Ustvari još i da nemam šire kukove i to što mi nos nije malo prćastiji me baš nervira. Eto, samo toliko. Ajde dobro, kad pričamo iskreno, ne sviđa se ni meni moja boja očiju, a pupak mi je nekako čudno vezan. I uostalom, kako priroda dozvoljava sebi da se igra sa ženskim rodom tako što će mi dati stopala četrdeset pa ne mogu da nađem štikle skoro nikada? Samo još da kažem da bih volela da imam lepše zube i završila sam. Čim okrivim mamu što imam krive tabane i tatu što nije dao da treniram rukomet pa da imam čvrstu guzu.

Nekoliko puta sam slušao drugarice koje se skoro isto ovako žale na svoj fizički izgled i svaki put sam došao do istog zaključka – Monti Pajtonovci su se ponovo aktivirali, ona je u grupi, razbija me od zezanja upravo, a ja ne kontam. Jer su sve izgledale sasvim normalno.

Pošto sam pre nekoliko meseci video da ih nema prilikom gostovanja Pajtonovaca na BBC – ju, shvatio sam da je po sredi nešto sasvim drugo. Pa sam se dao u razmišljanje i sve do čega sam došao se svede na to da su žene jednostavno perfekcionisti.

Žele da izgledaju savršeno i to je to. Zato i nemaju šta da obuku. Zato se šminkaju. Zato se utežu. Zato gube sate i sate na sređivanje ne shvatajući da je nama isto ono prvo i ono pedeseto što su izvukle iz ormara i da će jedan pogled i jedan osmeh, a ne štikle, da odrade sve.

Zato bi najbolje rešenje bilo jednostavno se ne sređivati, ne pokušavati da budeš idealna i biti jednostavno ti. To bi bilo najprihvatljivije rešenje da ne postoji plastična hirurgija koje se devojke prihvataju kao spasitelja. Ona može da popravi sve, osim ako nemate stopala četrdeset. Onda vam ostaje da idete da gasite požare u Africi.

Odnesite platinastu karticu i sliku u ordinaciju i posle određenog vremena na vašem poslu će moći da pričaju kako kod njih radi Dženifer Lopez, ili Kira Najtli. Možete da odete i korak dalje i da u potrazi za seksom i posle smrti, u šezdesetoj godini svojoj vršnjakinji podarite novu mladost jednim zatezanjem.

Lepota je kao i droga, obuzima vas i tera da je konzumirate još. I još. Pa tako devojka koja se odluči da pobedi samu sebe i da se uguši u ganjanju toga da bude idealna, ulazi u rat sa vremenom. Onaj koji još niko nije dobio. Ali nazad nema pa sada imate izgled žene od trideset, zategnute obraze, kravlji kolagen u usnama i čelo zakačeno za potiljak, ali i dalje ispod skroz nove karoserije radi motor star šezdeset godina.

Jedno jutro ćete se probuditi i neće vam se svideti kada vaš unuk bude pričao kako mu baka ima najnoviji Kim Kardašijan 2015. model guzu i savršene usne, jer je potpuno jasno da baka treba da pravi savršene krofne i da usne napumpane botoksom ne stoje nikome dobro.

Zato spojite lepo i korisno.

I umesto da večeras provedete sate spremajući se za grad, obucite prvo šta vam padne pod ruku, poštedite sebe sekiranja i glavobolje. Ionako se sve kvalitetno uvek svede na lep osmeh. Ostatak vremena utrošite na spremanje krofni.

A onda njima nakljukajte vašeg zgodnog dečka. Jer mi ne možemo da vas pobedimo, a voleli bismo da nam se pridružite.

Provincijalac u Beogradu. Hedonista since 1990. Student Farmacije since 2009. Pišem jer volim. Studiram jer moram. Pišem o ženama jer prijatelje treba držati blizu, a neprijatelje još bliže. To je moj smisao za humor. Neki kažu da im se sviđa, drugi ne shvate da se šalim. Bolno iskren. Ne znam da stanem. Znam da se izvinim. Oružje izbora: ironija. U drugim vestima: Zveda, Liverpool, knjige, pivo, Klepton. Mračna strana ličnosti: Slab na narodnjake i “Porodica ne sme da trpi zbog kafane”. Tokom pisanja ove biografije nije povređena ni jedna životinja, a svaka sličnost sa situacijama i likovima iz stvarnog života je sasvim slučajna.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *