Kajanje – gubljenje vremena

Devojka sa šeširomKajanje. To je gubljenje vremena.

Agata Kristi

Ne počinjem sasvim slučajno ovaj tekst mudrom mišlju poznate književnice. Da, priznajem. Kajem se zbog mnogih stvari, a najviše zbog reči koje sam izgovorila, nego zbog onoga što sam učinila. Ali šta sada? Evo u ovom trenutku, šta ja imam od toga? Vratiću se kasnije na ovo pitanje i pokušaću da vam da odgovor.

Najčešće se kajem zbog onoga što nisam rekla, a mogla sam. I dok se mučim i razmišljam: “Eh što ovo nisam, a što ono?!” negde u dubini mog (velikog) mozga mi se javlja podsvest koja me podseća na bakine reči: „Prećutana zlata vredi.

Da li i vas muče misli nakon događaja u kojima ste postupili pogrešno?

Kada na radiju čujem stihove grupe Leb i Sol: „Pravih se reči, uvek kasno setim, odgovor znam kad ostanem sam…”, svaki put pomislim kako je čika Vlatko u pravu. Nisam ona osoba koja u trenucima stresnih situacija, ne daj bože svađa, rasprava ili tome slično, koristi mozak 100%. Onih npr. 30% mozga se ugasilo i ne učestvuje, jednostavno ne želi da sarađuje. A onaj ostali procenat se mukotrpno trudi da smisli i izgovori te prave reči. I to se nikad ne desi. Eh, a šta onda sledi?

Kajanje.

To glupo kajanje. Gubljenje vremena, što bi rekla g-đa Kristi. Prema starim sanovnicima, kajanje u snu se smatra prečišćavanjem nečiste savesti. Prema slobodnoj proceni podelila sam kajanje na četiri vrste. Prva dva mesta zauzima kajanje zbog nečega što nismo ili jesmo rekli, tj. moj slučaj. A zasluženo treće i četvrto mesto zauzima kajanje zbog nečeg što nismo ili jesmo uradili.

KajanjeIskreno, mislim da više peče savest kada se kajemo za neučinjeno i neizgovoreno. Što bi moja koleginica rekla: “Eh da mi je ove pameti, pre deset godina!” Nažalost, vreme prolazi. Meni se čini u poslednjih par nedelja sve brže i brže. Pa evo pogledajte – već smo na kraju jula. Skoro do kraja leta. A vreme prolazi i mi ga ne možemo zaustaviti. Ne možemo se vratiti unazad, popraviti stvar izabrati bolje reči i postupke u prošlosti. Dok mi, tj. ja se dobro iskajem, pa onda smislim šta je pametno reći i šta promeniti, prođe brzi voz. Iz kajanja možemo samo da naučimo iz svojih, ali i tuđih grešaka i da pametnije i razumnije postupamo na dalje. Preostaje nam da na kraju shvatitimo da nemamo ništa od toga i da ne vredi „plakati nad prolivenim mlekom” i gubiti vreme. Sve je već prošlo i ne može se nazad.

Eto, po mom mišljenju to je jedina prednost kajanja. Prilika da naučimo.

Podeliću sa vama iskustvo i zapažanje koje ima veze sa kajanjem. U svom okruženju sam u poslednje vreme primetila da se devojke iz nesigurnosti i straha o lošem mišljenju o njima, ustručavaju da pokrenu prvi ili onaj veliki korak i da pozovu dečka u izlazak. Ne znam šta se dešava sa muškim rodom (možda to istražim do sledećeg posta), ali situacija postaje kritična. Evo ovako stvari stoje. Muvate se danima, sviđa ti se, ti se njemu sviđaš i sad samo ostaje da izađete i jedno drugom date do znanja ono što osećate. Ali, niste se pomerili od one tačke muvanja. Zatim slede pitanja: Da li da mu prva pišem? Da li da ga ja prva pozovem? I tome slično. Moj odgovor na ovakvu situaciju je uvek – DA! Nećete se pokajati! Ako ga pozovete, super! Izaćićete i biće vam lepo. Ako vas momak odbije, još bolje! Znate najzad na čemu ste i možete dalje. I tako ćete sebe sprečiti kajanja za nečim što niste rekli i uradili.

Na kraju bih podelila sa vama još jednu zanimljivu vrstu kajanja. Dakle, prema Sokratu brak je nešto zbog čega se čovek uvek kaje, bilo da ga sklopi ili ne sklopi. 🙂

Pozdrav i do sledećeg posta! Nećete se pokajati!

Ekonomista u turizmu po struci. Obožava venčanja, surfovanje internetom i slatkiše. Autor bloga Pokondirena tikva. Prijatelj, sestra i nečija veverica. Osoba koja veruje da je osmeh jedina kriva linija koja može ispraviti mnoge stvari.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *