Momci, treba da spašavamo svet muškaraca

Posle sastavljana tiketa i selektiranja tima na fantaziju uz Kasabian – Fire, nezvaničnu himnu Premijer lige, sve je bilo spremno da u prošlu subotu, u 15 do 2, za kada je zakazan početak okršaja između Mančester junajteda i Totenhema, dočekao spreman. Tiket smo, pogađajte, pali na prvoj utakmici, a na fantaziju je skor bio krajnje poražavajući. Nije mnogo pomoglo ni to što je David Silva u ponedeljak veče namestio gol protiv WBA. Ali to nije najveći problem. Najviše da igramo volimo mi koji najmanje znamo. Uvek je tako bilo. Stvar je u tome što je drugarica uzela više poena od mene.

To je bio jedan od onih trenutaka kada ti je drago što si naterao ćaleta da igrate Colin McRae Rally i simpatično kako koči nogom i okreće džojstik kao volan, sve dok zapravo ne počne da te razbija i da postavlja vremena koja ti ne možeš da ispratiš. Bilo mi je drago sve dok nisam shvatio da ona nije izvadila Zahu i stavila Bolasija, a da ja jesam.

Epilog je to da sam sada ovde, nad tastaturom i da razmišljam o Alis Pauel. Nisam siguran da li je vozila poslednju trku prošlogodišnjeg F1 šampionata jer su V6 motori počeli da zvuče manje dinamično od Slavije imeđu osam i pola devet ujutru, pa sam prestao da pratim Najbrži cirkus na svetu. Ali znam da su pre nje sasvim sigurno četiri žene sele za volan bolida F1.

Nemojte pogrešno da me razumete, ja sam u potpunosti za ravnopravnost polova. Devojke treba da učestvuju čak i u F1. Sve dok nose uske košulje i kratke suknje. Izvinjavam se ako ovo zvuči seksistički, ali video sam Sabinu Šmic u vozačkom odelu i efekat je isti. Uostalom, potrebno je nešto da skrene pažnju sa onih brojki koje izlaze na ekranu. Ne mogu više da se pravim da sam Ros Bron.

Sasvim je logično da je posle ovoga neka žena spremna da me zgazi kolima. Ako uspe da se isparkira na vreme, naravno. Ako je već tako i ako moj život visi o koncu, onda dozvolite da kažem još i da mi na živce ide i to što žene igraju sve bolje igraju kladionicu, bolje piju pivo i sve češće čujem za takve slučajeve, igraju PES.

Sve je to simpatično, ali što je mnogo, mnogo je. Negde mora da se povuče granica. Ono što u jednom trenutku bude romantično, koliko virtuelni fudbal može da bude, kasnije može da te iznervira. Ako smo dali prst, ne očekujemo da nam uzmete čitavu ruku. Još manje, da to bude pošto nam sa Ibrahimovićem date tri gola.

Naravno, vremena se menjaju. Jedina razlika između nas i žena je što one svaku stopostotnu šansu koriste, dok smo mi nekako više Fernando Tores posle Liverpula. Žene su imale šansu da rade, uzele su je. Imale su šansu da postanu direktorke u preduzećima, uzele su je. Imale su priliku da se bave politikom i onda se desi Angela Merkel. Nisam Balkanac, ali ako daš ženi šansu da ne spremi ručak, kuvaćeš nešto sa brokolijem. Ovo su samo činjenice. Ja volim Fernanda Toresa.

Možda bih i stao u odbranu muškaraca i svaku ružnu reč zamenio rečju ofsajd, ali znate šta, danas žene znaju da je to kada je napadač najbliži golmanu u trenutku upućivanja lopte ka njemu. Znam dve devojke koje su fudbalske sudije.

Meni sve ovo deluje kao pripreme za jedan veliki napad na muški svet. Automobili i fudbal, to su ozbiljne stvari. Bojim se samo jedne stvari, a to je da žene uvek izguraju ono što su namerile. Pogledajte samo, počeli smo da kuvamo, prošle sedmice sam o tome napisao tekst.

Postali smo mekani. Sve više spuštemo gard. A žene nas direktima sve više teraju u ugao. Izgleda da je naš muški svet osuđen na propast. I da samo pitanje vremena kada možemo da očekujemo nokaut. Ne krivim žene, krivi smo mi muškarci.  Postali smo popustljivi, da ne kažem moderni.

Mislio sam da je najbolje da objavimo rat ženama, da se skupimo i da udarimo punom snagom, kao onomad na Kolubari, pa da uđemo u udžbenike, ali je to uzalud.

Pre svega, one žive duže i ima ih više. Pored toga, znaju od tri jajeta i pola litre vode da naprave nedeljnji ručak. Ne smem ni da zamislim šta mogu da naprave od raznih vrsta naoružanja. I na samom kraju, žene se drže čvrsto jedna uz drugu, čak i kada se mrze. Pokušajte da zeznete jednu drugaricu, ostale će vas rasuti na sve strane sveta, koliko god da ih ima, dok bismo mi sedeli i smišljali najnoviji nadimak za jednog od nas.

Ostaje nam ljubav. A čak i najpametnija zaljubljena žena je – zaljubljena žena. Možda je to baš naša šansa da pobedimo.