Nekoliko tu-tu do slobode, pozovi
Prošlo je nekoliko meseci od kada sam za ovaj blog napisao svoj prvi tekst i moram da priznam da sam dosta toga naučio o ženama. Ko od muškaraca samoinicijativno počne da se bavi G tačkom u akademskom smislu? Ili „Nemam šta da obučem“ fenomenom? Ja sigurno ne. Bar dok nisam morao da počnem da čitam o ženskim problemima. Pre nekih mesec dana sam, ne znam ni sam kako, kupio prave uloške bez četiri telefonska razgovora iz prodavnice.
Zato me nije začudilo kada je drugarica juče rekla da sam smekšao i da sam počeo da razmišljam kao žena, nakon što sam joj objasnio kako su na ovom svetu samo muškarci krivi za prevaru. Direktno, kada svojoj sekretarici posle suknje podigne i platu, i indirektno, kada nateraju ženu da ih prevari tako što učine da ona prestane da bude srećna i ispunjena pored njih.
Pa dobro, pomislio sam kada smo se rastali, doći ću kući, nalakirati nokte i napisati tekst. A onda sam shvatio da ipak nemam šta da tražim u tom polju jer sam jednom davno i ja prevario svoju devojku. Zato sam odspavao i krenuo kući u Loznicu za Prvi maj gde sam negde na Gazeli odlučio da ću, ako sam već počeo da podilazim ženama nesvesno, ovaj put to da uradim sasvim svesno. Jer u autobusu u kom ovaj tekst pišem ima bar petnaest žena koje su doživele neki oblik nasilja. Procentualno, to je 50%. Dobro ste me čuli! Svaka druga žena u Srbiji je trpela neki oblik nasilja.
Neću vas zamarati brojevima, ali treba da znate da najviše žena pati od psihičkog nasilja, zatim od fizičkog i na kraju od seksualnog.
Bar jednu od ovih žena je muž prvo izvređao, zatim fizički zlostavljao i na kraju pokušao da siluje. Podatak deluje nestvarno, ali čak jedna trećina žena je trpela nekoliko različitih oblika nasilja u poslednjih godinu dana.
Ne mogu da poverujem da je gospođa koja spava dva sedišta od mene možda jedno popodne bila izudarana samo zato što ručak nije na stolu, a gospođa koja sedi do mene i proučava recept za duple štrudlice sa džemom od višanja bila izvređana od strane svog pijanog muža.
Mogu samo da pretpostavljam da je njen telefon poklon od muža koji je na taj način hteo da je odobrovolji i da joj pokaže kako se on menja. Pročitao sam da je to jedna od tehnika nasilnika. Svi koji ste gledali Čokoladu sa Depom znate onu čuvenu scenu kada se Žozefinin muž vraća kao novi čovek sa buketom cveća.
Pored toga što nasilnici žele da odobrovolje svoje žrtve i da prikažu kako se menjaju, oni ih i izoluju od sveta, prijatelja i okoline. Drugim rečima, zabodu ih za šporet i puste sitnu dečicu da im se motaju oko nogu, dok pokušavaju da istovremeno raspreme dve sobe i njemu donesu pivo.
Kao što vidite, fizičko nasilje je samo mali deo onoga što može da se desi ako trpite zlostavljača. Psihičko i emotivno nasilje je još gore. Ono je hronično, svakodnevno. Da, infarkt je opasan, ali mnogo ljudi ima problema sa visokim krvnim pritiskom i on na duži period pravi mnogo veće probleme. Najgore od svega je što emocionalno i psihičko zlostavljanje ne ostavljaju tragove. I dok masnice možete da slikate i da pokažete policiji, sa prethodna dva morate manje ili više da se izborite same. Nemojte da budete jedna od onih žena koja ostaju tu „zbog dece“ i slično. Nikome nije lepo. Niti je to zdrava sredina. Naročito ne za decu.
Nije trenutak da osuđujem, ali ću vam reći da ako i jednog trenutka opravdavate čoveka koji se izdaje za vašeg muža, dečka, što ne reći i prijatelja jer zlostavljanje ne znači nužno brak i vezu, onda ste krive vi. Morate da se izvučete iz toga i da počnete da se suprotstavljate nasilniku.
Mogu da zamislim takvog muškarca. Pripit, u radnom kombinezonu i umazanim rukama, krvavog pogleda i nadmenog stava. Ali znate šta?! Zlostavljaju i direktori u odelima. Pravila dakle ne postoje.
Ono što mene najviše od svega plaši su brojke i Slobodan Milošević sindrom. Niko ne glasa za Slobu, ali Sloba uvek pobeđuje na izborima. To znači da vrlo lako može da se dogodi da neka od mojih drugarica, komšinica, rođaka, trpi nasilje, a da ja ni ne znam. Znam samo da postoje žene koje me stvarno čitaju. Verovatno kada su same kod kuće i nemaju više nikakve obaveze. Dakle, kad on nije tu.
Zato upamtite šta vam govorim. Okrenite telefon i prijavite. Znam, previše jednostavno zvuči, ali baš tako i jeste. Na nekoliko tu-tu ste od toga da nasilnik završi tamo gde mu je mesto, ili vi u sigurnoj kući. Previše toga je na kocki da bi se bilo koja žena plašila. Uradite to. Ne dozvolite da vas bilo ko maltretira u bilo kom smislu. Nemojte da završite na naslovnoj strani tabloida zajedno sa rečima „sebe pa nju“, gde na trećoj strani vaše komšije pričaju o tome kako nikad nikoga nije mrko pogledao, da je bio dobar komšija i porodičan čovek. Stvarno uradite to! Molim vas. Nemojte čekati da neko od komšija reaguje. Ipak je ovo Srbija i ne radi se o tome za koga ćete udati ćerku i kolika je plata novog zeta nego o nasilju u porodici. Na žalost, to ovde još uvek nije problem okoline.
Pročitao sam tekst od početka još jednom pre nego počnem zaključak i prilično sam zadovoljan. Svakako fali humora, ali je teško šaliti se kada razmišljaš o tome ko je sve od žena u tvojoj okolini trpeo nasilje bilo koje vrste sa sopstvenim kolenima u bradi jer je sedište autobusa premalo dok se zaklinješ da nikada nećeš biti na mračnoj strani Sile.
Ukoliko ste vi ili neko koga poznajete žrtva nasilja, obratite se Policiji pozivom na broj 192 ili jednom od centara koje možete pronaći na ovoj stranici.
Komentariši