Predrasuda za volanom

Žena vozač
Photo credit: plantronicsgermany / Foter / CC BY-ND

Hajde da malo razgovaramo o predrasudama. Naravno da o knjizi ne treba suditi prema koricama, niti da ljude treba procenjivati na osnovu fizičkog izgleda, ali onda ne bi bilo nimalo zanimljivo. Za početak, ne bi postojali vicevi o plavušama, policajcima i Bosancima, što možda i nije tako loše, s obzirom na to da bi u tom slučaju neki od mojih prijatelja na Fejsbuku ćutali zauvek. Ali ostavimo to na drugu stranu i razovarajmo o Air Max patikama. Svako ko nosi jedne takve sa više od dve boje na sebi je sasvim sigurno sa Novog Beograda. Isto kao što je svako ko nosi nešto što izgleda kao da se marker ispovraćao po njemu sasvim sigurno sa Medakovića. Vidite koliko su predrasude sjajna stvar!

Nosiš bele čarape na odelo, deda ti je sedamdesetih i osamdesetih bio direktor. Živiš u centru i ne ulaziš u prevoz za manje od dve stanice, provincijalac. Ne koristiš žmigavac, rođeni Beograđanin. Ne znaš paralelno da parkiraš, žena.

Predrasude, kao što vidite mogu da naljute mnogo ljudi. Dizelaše, Čačane, likove rođene na Labudovom Brdu i žene.

Zato hoću odmah sada da se izvinim ženama jer sam rekao da ne znaju paralelno da parkiraju. Zato što se meni pre nekoliko dana desilo da nisam mogao dva minuta da se paralelno parkiram.

Naravno da nisam uspeo da oborim rekord devojke koja je učinila da pet minuta stojim zajedno sa još dvadeset besnih vozača i čekam da ona uparkira Punto na mestu na koje može da se parkira šleper. Niti sam ikada dočekao drugo crveno kao gospođa na Bulevaru pre neki dan. Ali me moje okretanje volana u mestu dok besni vozač autobusa trubi, nateralo da malo bolje razmislim o ženama vozačima i evo do kog sam zaključka došao.

Žene uopšte nisu toliko loši vozači. Zapravo, vozio sam se sa nekima od njih koje voze mnogo bolje od muškaraca.

Retro devojka u autu
Photo credit: gbaku / Foter / CC BY-SA

Kako ja nisam ni instruktor, a njih ima raznih, niti vozač Formule 1, shvatio sam da moj kriterijum ne sme da bude komplikovan i da sadrži mnogo faktora, pa sam odredio da to bude – osoba sa kojom po drugi put želim da sednem u auto je dobar vozač.

Dakle, ja ih znam nekoliko. Drugarica sa fakulteta kroz gužvu prolazi kao vreo nož kroz puter. Kao debeli Ronaldo u najboljim danima kroz italijanske štopere. Još jedna koleginica sjajno barata volanom. Moja majka, koja ima iza sebe preko 100000 kilometara i dvadeset godina vozačkog iskustva. Sve su to sjajni vozači.

Postoje istraživanja koja kažu da žene procentualno prave mnogo manje udesa nego muškarci. I da manje oštećuju automobile. Zli muški jezici će reći da je to samo zato što je muškarac preko puta morao da izbegne ženu koja se paralelno parkira u njegovoj traci. Dalje, kažu psiholozi, žena gleda na auto kao na prevozno sredstvo, a muškarac kao na statusni simbol. Nisam siguran šta mislim po pitanju ovoga, ali postoje muškarci koji automobile koriste kao poziv na parenje. Ne šalim se. Prošlog leta je čovek seo za volan svog aubomobila i turirao motor do besvesti na parkingu ispred kafane, a onda odveo jednu devojku sa sobom. Ne razumem taj komunikacijski kod, ali činjenica je da sam ja na kraju te večeri kući vraćao sa kesom hladnih pogačica, a ne sa zanosnom crnkom. Još nešto, muškarci vole da se takmiče i da se trkaju. I nikako ne vole da gube. Naročito ne od žena.

Mislim da je u tome problem. Automobil je oduvek bio muška stvar. Formula 1 muški sport. A karburator trenutak u razgovoru u kom žena počinje da prevrće očima i da gleda na sat ne bi li što pre došlo vreme da se pođe kući. Međutim, danas žene sve bolje voze, a mi s vremena na vreme možemo da pročitamo vest kako će neka žena sesti za volan Formule 1. I mi to ne možemo da promenimo.

Zato uživajmo u svetu automobila i uverenju da smo bolji vozači koliko god možemo. Ne znam koliko nam je vremena ostalo, ali znam da će kraj biti onog trenutka kada žene prestanu da razlikuju automobile samo po boji.

Provincijalac u Beogradu. Hedonista since 1990. Student Farmacije since 2009. Pišem jer volim. Studiram jer moram. Pišem o ženama jer prijatelje treba držati blizu, a neprijatelje još bliže. To je moj smisao za humor. Neki kažu da im se sviđa, drugi ne shvate da se šalim. Bolno iskren. Ne znam da stanem. Znam da se izvinim. Oružje izbora: ironija. U drugim vestima: Zveda, Liverpool, knjige, pivo, Klepton. Mračna strana ličnosti: Slab na narodnjake i “Porodica ne sme da trpi zbog kafane”. Tokom pisanja ove biografije nije povređena ni jedna životinja, a svaka sličnost sa situacijama i likovima iz stvarnog života je sasvim slučajna.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *