Skini štikle i šminku pa ću ti reći da li si prava žena

Šminka
Photo credit: liquene / Foter / CC BY

Pre nekih mesec dana su mi ukrali novčanik sa sve dokumentima. I tada sam najozbiljnije počeo da razmišljam o kupovini torbice. Ali to je nekako, hm… Komplikovano. Vidite, ja se pomalo razumem u modu, što znači da bi torbica trebalo da bude iste boje kao cipele i kaiš, a onda i kao narukvica na satu. I dok niko ne vidi da nosim braon cipele na crnu jaknu, torbicu će svako da primeti. Tako da sam odustao.

Praktično gledano, torbica je super stvar. Prvo, pred očima ti je, što znači da niko neće moći da te lagano opelješi kao što se meni dogodilo, a drugo, sve je tu, na jednom mestu. S druge strane, jeste li ikada probali da nešto nađete u torbi svoje majke?! Ili devojke?!

Ako je odgovor pozitivan, sasvim vam je jasno da nisam imao nameru da dnevno sat vremena života protraćim na traženje nečega što jednostavno ne može da se nađe. Ili još gore, nalaženja nečega što ti apsolutno nije potrebno u tom trenutku. Šta će mi ključevi od stana kad mi je potreban novčanik?! Šta će mi papirne maramice kada mi treba tiket iz kladionice?!

Naravno, ova jednačina dobija samo veći stepen i broj nepoznatih kada su žene u pitanju. Jer one imaju i uložak za ne daj Bože, dezodorans, flastere i… ovaj… Mnogo stvari koje mi ne razumemo baš najbolje, a svrstavaju se pod termin šminka.

Pošto pretpostavljam da će žene prepoznati o čemu govorim, ja ću sve to ispričati jezikom piva i fudbala.

Pre svega tu je flomaster za oči. Služi za to da svaka druga devojka izgleda kao Lusi Lu. Dalje, imamo kuglice zbog kojih je keva htela da mi otkine glavu kada sam ih rasuo po kupatilu. Žene ih stavljaju na obraze. Ono crveno što ostaje na obrazu. I da, ona olovka što se stavlja tako što se izbečiš u ogledalo.

Ok, ok. Malo se foliram. Znam da su to redom olovka za oči, puder (znam čak i da postoji u prahu!), ruž i maskara. I znam da žene mnogo više vode računa o fizičkom izgledu od nas muškaraca. To isto znaju i one. Zato šminka sama po sebi nije dovoljna.

Ženske noge
Photo credit: Dia™ / Foter / CC BY-ND

Mislim da je ovo glavni razlog zašto je izmišljen dekolte. Ili mini suknja. Ili helanke. Zavisi od toga šta je glavni predmet orijentacije muškog pogleda. Jednostavno, žene žele da ih mi želimo. I to je sasvim normalno. Muškarac treba da bude taj koji prvi napada.

Ali hajde da se manemo priča o životinjskom carstvu i da se vratimo civilizaciji. Ipak je 21. vek. A to znači i da se muškarci šminkaju. Ne šalim se. Znam ljude koji to rade. Popio sam tri piva i dva sata sam pre ovog teksta posmatrao deset oznojenih likova koji pokušavaju da prebace loptu kroz obruč pa mogu da priznam – i ja sam par puta upotrebio korektor, ali to samo da sakrijem Vezuv od bubuljice na svom licu.

I dok vi mislite da ja baš i nemam pravo da kritikujem šminku jer eto, i ja sam jednom probao, i da ne znam koliko štikle zapravo bole, ja znam da šminka nije kokain i da na štikle ne bih nikada stao jer je to previše bola samo zato da bi neko bio lep. Naravno, vama je lakše, vi ste predodređene za porođaj.

Po definiciji, bol je nadraživanje nociceptora, receptora za bol, ali u suštini bol je to što svaka žena želi da bude voljena zbog toga što ona jeste, a ne zbog toga što njeno telo i šminka jesu. Čak iako je prelepa i prezgodna, svaka žena pre svega traži razumevanje i pažnju, a nju nikada neće dobiti samo ako ima, da izvinete na mom pivskom rečniku, „dobre sise i dupe“. Začarani krug, mislim da je to najbolji opis.

Zašto onda toliko šminke, štikli i sređivanja?! Jednostavno je. Zbog nas. Ponovo smo krivi mi muškarci. Ali, hajde da još malo razmislimo.

Happy couple
Photo credit: mando2003us / Foter / CC BY

Ko stvarno želi ribu sa nogama do ušiju koja ne zna ništa da skuva?! Ko stvarno želi ribu sa najboljim gluteusima na svetu koji postoje, ako ne može sa njom da provede celu noć pričajući?! Ko stvarno želi lutku koja zna da priča samo o onome na šta je programirana?! Ko stvarno želi samo dobru ribu?!

Zvučaće vam čudno, ali zapravo ni jedan muškarac. Bar ne trezan. Bar ne pri zdravoj i čistoj pameti. Bar ne u dvadeset četiri i više.

Sa šesnaest ti je samo bitno da kažeš da je dobra riba. Sa dvadeset kažeš da se sređuje zbog žena, kao što i mi pitamo za veličinu jedni zbog drugih. Sa dvadeset četiri kažeš: „Lažem, želimo sve, svi mi“.

Da pored toga što je dobra riba bude još i prijatelj, drug, omiljena kod ljudi, smerna, dobra, vredna, lepo vaspitana, vatra u krevetu, led u životnim odlukama, uspešna, duhovita, stena i ratluk istovremeno, obazovana, kamen temeljac kuće i podrška svakome od nas iza koga stoji, dobra majka i još bolja žena.

Baš ovako sam deklamovao pre neki dan sa bar dva piva više u krvi nego večeras. I bio sam pokošen. „To ne postoji, sine moj“, rekao mi je komšija.

Ti tražiš nešto gde nema kompromisa. Nešto savršeno. A ti prvi nisi takav. Nije niko od nas. Zato poslušaj ti mene dobro.

I jesam.

A kada se jedno jutro probudim pored žene i poljubim je neopranih zuba onako još pospanu i nikakvu, znaću da je u pravu.

 

Provincijalac u Beogradu. Hedonista since 1990. Student Farmacije since 2009. Pišem jer volim. Studiram jer moram. Pišem o ženama jer prijatelje treba držati blizu, a neprijatelje još bliže. To je moj smisao za humor. Neki kažu da im se sviđa, drugi ne shvate da se šalim. Bolno iskren. Ne znam da stanem. Znam da se izvinim. Oružje izbora: ironija. U drugim vestima: Zveda, Liverpool, knjige, pivo, Klepton. Mračna strana ličnosti: Slab na narodnjake i “Porodica ne sme da trpi zbog kafane”. Tokom pisanja ove biografije nije povređena ni jedna životinja, a svaka sličnost sa situacijama i likovima iz stvarnog života je sasvim slučajna.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *