Tegla džema je iz raja izašla

Dečak vrišti
Photo credit: mdanys / Foter / CC BY

Kada govorimo o gradskom prevozu, pretpostavljam da i vi imate gomilu stvari koje vas nerviraju. Miris luka, mladog i belog, baba koja trenutak pre nego što ste i pomislili da ustanete stigne da izgovori kako danas više nema lepo vaspitane dece, vodopad iznad vašeg sedišta i kiša koja ima paralitičku moć. Na svu sreću, u autobus kojim idem na posao svako jutro ulazim na početnoj stanici što može da predstavlja kompenzaciju za sve nedaće. Što znači da mogu da otvorim knjigu i da se udubim u nju. A to je vrlo teško izvodljivo kada se na samo vaše uho dere dete od tri godine koje pokušava da nadjača Ikarbusov motor iz prošlog veka.

Čija je ovo kuća?“. Ringe ringe raja. „A ovo?!“ Naaaaaj! Ten! Ringe ringe raaaaaaa jaaaa došo čikaaa Paaaajaa! „A jesmo stigli tataaaaaa?

Ja volim decu. Puštam ih da mi se veru po glavi, jedemo sladoled kad mu nije vreme, sviramo devojkama po gradu iz automobila, a onda se kikoćemo. Mislim, ja sam muško, mentalnog sklopa od osam godina i to se nikada neće promeniti. Pretpostavljam da zato i deca mene vole.

Sva osim Ringeraje.

Zato sam se maksimalno udubio u 1942. godinu i bitku u Staljingradu i znate šta? Dve trećine srušenog grada u prvom naletu nemačkih bombardera, višednevne borbe za samo jednu zgradu i hiljade mrtvih su ništa prema detetu koje je odlučilo da postavi Ginisov rekord u broju okrenutih glava u autobusu ka sebi.

Neću da vas lažem, hteo sam da ustanem i da ućutkam derle, ali sam onda shvatio da je u stvari ćale taj koga bih trebao da zviznem. Iz istog razloga zašto sam pre neki dan poželeo da ženu koja vuče dete koje vrišti kao džak krompira kroz supermarket zaspem konzervama tunjevine, ili još bolje, da čitav raf oborim na nju.

Stvar je u tome da su roditelji isključivi krivci. Jer nisu vaspitali svoju decu. Ili su sa vaspitavanjem svog deteta počeli kasno. Dete se vaspitava od prvog dana.

Pošto je prva stvar koja mi je pala na pamet kada sam se okrenuo ka derištu koje je sada već recitovalo Leptiriću šareniću na megafon kako bi bilo lepo da mu stavi korpu kad ga već nije vaspitao kako treba, odlučio sam se da mišljenje potražim od nekoga iskusnijeg.

Devojčica jede šargarepu
Photo credit: Sami Keinänen / Foter / CC BY-SA

Ispostavilo se da je ovo sa stavljanjem korpe ne samo dobra ideja, već i vrlo smešno. Ili sam samo povukao smisao za humor na kevu. Ali da, generalno, vaspitanje dece se ne razlikuje mnogo od dresure psa. Dete mora da zna šta sme, a šta ne.

Ne možeš, Stefane, ovde da se dereš, ovo je banka. Moraš da budeš miran i da slušaš mamu. Uzmi samo jednu stvar (iako u novčaniku ima za punu kesu slatkiša). Danas nemamo para, ne možeš ništa slatko da uzmeš. I Stefan ode kući da jede boraniju.

Treba postaviti granice. Jasno staviti do znanja detetu šta sme, a šta ne. I možda i najvažnije – istrajati u tome.

Razumem da je vrlo teško gledati sopstveno dete kako vas tužno gleda jer ne može da uzme i lizu i čokoladicu. Ništa lakše nije ni kada nema odlaska kod druga zbog slabe iz Biologije. To je stvar koju svaki roditelj mora da pregura. Nešto kao apstinencijalna kriza. Gledajte na to kao da zbog sopstvenog deteta treba da se skinete sa heriona na suvo. Svako ko je gledao Trainspotting zna da to apsolutno nije lepo iskustvo, ali morate. Inače se sve ruši. Zato pregurajte to, ne samo zbog sebe, već zbog svog deteta. A ono će vam jednog dana biti zahvalno. Možda će i napisati tekst na tu temu, nikad nećemo znati.

Ipak, morate biti pripremljeni na to da su deca veoma uporna u traženju onoga što misle da im pripada. Pa tako mogu da u najmlađem uzrastu plaču sve dok ne dobiju temperaturu i vi ih ne uzmete u ruke. Šta vam onda preostaje?! Kada ni naredba ni strpljenje ne dovedu do rešavanja problema?

Batine.

U poslednje vreme gomila ljudi koji sebe nazivaju psiholozima traže gomilu razloga zašto ne treba tući decu. Objašnjavaju nam kako je to štetno i kako će dete imati traume iz detinjstva, a u suštini koriste igru reči da bi nam neko ko je propisao zakon rekao kako da vaspitavamo sopstvenu decu.

Znam da zvučim kao teoretičar zavere, na korak od toga da Iluminate optužim za to što me keva istukla kada sam pretrčao ulicu i ćala kada me izlemao jer sam izgubio ključeve od lokala pa je morao da menja sve brave. Na korak od toga da kažem kako država želi da vaspitava decu umesto nas i da prave svoju vojsku. Ali ne. Stvar je u tome da postoji jasna razlika između zlostavljanja dece i fizičke kazne.

Otac i sin
Photo credit: Joris_Louwes / Foter / CC BY

Skoro sam bio u situaciji gde su roditelji bili odlučni da detetu objasne da je struja pec i no no. Čisto sumnjam da je dete zna šta je faza, a šta nula, koji deo šukovog provodnika služi da prekine napon i šta je uzemljenje. Ali znate šta Tesla zna sigurno?! Da ponovo jurne na utičnicu. Na njegovu sreću, tu ga je dočekala baba. I zviznula po ruci. I on je prestao.

Batina za njega nije izašla iz raja, ali ga je verovatno sprečila da tamo ode.

Zato stajem na stranu ljudi koji znaju da ćušnu svoju decu. Šta god psiholozi govorili. Ionako će se u jednom trenutku sve završiti tako što će ti reći da imaš neraščišćene račune sa majkom i prikrivenu agresiju prema ocu.

Jasno je. Ne verujem u psihoterapiju. Dostojevski je uvek pre Koelja, a Kaluđer koji je prodao svoj Ferrari je samo budala koja je prodala Ferrari. I da li mi nešto fali jer su me istukli par puta?! Hm… Ne bih rekao.

Mnogo veće posledice na mene je ostavilo: „Ako ti se jede nešto slatko imaš džem pa namaži“. To je ono što treba zabraniti.

Provincijalac u Beogradu. Hedonista since 1990. Student Farmacije since 2009. Pišem jer volim. Studiram jer moram. Pišem o ženama jer prijatelje treba držati blizu, a neprijatelje još bliže. To je moj smisao za humor. Neki kažu da im se sviđa, drugi ne shvate da se šalim. Bolno iskren. Ne znam da stanem. Znam da se izvinim. Oružje izbora: ironija. U drugim vestima: Zveda, Liverpool, knjige, pivo, Klepton. Mračna strana ličnosti: Slab na narodnjake i “Porodica ne sme da trpi zbog kafane”. Tokom pisanja ove biografije nije povređena ni jedna životinja, a svaka sličnost sa situacijama i likovima iz stvarnog života je sasvim slučajna.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *