Želim da budem domaćica!

zelim-da-budem-domacicaU poslednje vreme čitam mnogo tekstova vezanih za rivalitet između žena koje rade i onih koje ostaju kod kuće, bilo da se staraju o deci ili, jednostavno, o domaćinstvu. Ne znam otkud sada toliko priče o tome… valjda smo došli u neke godine u kojima se odlučuje o bitnijim stvarima nego “gde ćemo na piće večeras”. Neki od tih tekstova prilično su me potresli, iako se nisam našla ni u jednoj od dve grupe. Ili sam se možda našla u obe (s obzirom da već mesecima radim, ali od kuće). Jedno je jasno: u feminističkoj borbi za jednaka prava, negde smo pogrešno skrenuli.

Zašto ovo pišem?

Zato što ne znam kako drugačije da doprem do ljudi.

U današnjem društvu, ovakvom kakvo je, odluka da budem domaćica i majka nije prihvatljiva. Ova odluka nije na meni. Drugi su za mene odlučili da, da bih bila savremena žena, moram da radim i ravnopravno sa suprugom zarađujem za izdržavanje porodice. Drugi su za mene odlučili da ću se osećati loše i neravnopravno u braku kojem ne doprinosim finansijski. Drugi su za mene odlučili i da je za život tročlane porodice jedna solidna plata nedovoljna. Zato što nam treba brzi internet, telefoni, kompjuteri, putovanja, zato što treba da grejemo ogroman stan i ne možemo stanovati u sobičku. Zato što su plate porasle, ali troškovi modernog komfornog života porasli još više. I zato što je, za razliku od nekih prethodnih generacija, “stambeno pitanje” nešto o čemu, za sada, u svojim tridesetim, možemo samo da diskutujemo.

Zašto biti domaćica?

Možda jedan mali broj ljudi shvati zašto bi neko to želeo. Verujem da svako ko se na to odlučio, zna zašto.

Zato što je domaćica stalni posao sa punim radnim vremenom (od oko 14 sati dnevno) koji neko mora da radi. Nije retka pojava da bračni parovi koji su zaposleni unajmljuju kućnu pomoćnicu, kako bi kuću održavala pristojnom. Oni koji to ne rade, sva je šansa da umesto prijatnih i opuštajućih vikenda imaju radne akcije gde na “ho-ruk” pokušavaju da izguraju ono što bi neko radio cele nedelje.

Zato što volim da kuvam, ali ženi danas više nije mesto u kuhinji. Što češće kuvam, suprugu sve neprijatnije jer “ne pomaže”, a meni je puno srce svaki put kad pohvali moj novi kulinarski eksperiment!

Zato što bih radije čuvala decu kod kuće, nego zarađivala kako bih ih slala u vrtić. Sve moje vreme koje nije posvećeno mom mališanu, bačeno je. Nikad se neće vratiti. On će porasti, neko drugi će ga vaspitavati – mnogi drugi zapravo: bake, tetke, vaspitačice, prijatelji – a moj će udeo u njegovom životu biti značajan, ali toliko mali… nesrazmerno mali spram ljubavi koju prema njemu osećam.

Zašto mislim da je feminizam skrenuo s puta?

Zato što se, kad se priča o feminizmu, često ispušta iz vida da borba za jednaka prava znači borba za mogućnost izbora.

Nekad smo se borile za pravo da radimo, došlo je vreme da počnemo da se borimo za pravo da ostanemo kod kuće.

Verovanto grešim, osuđujem sve one ljude koji su nam želeli samo najbolje. Zašto bi žena bila potčinjena i “služila”, bez izlaza, bez sredstava, bez ičega osim sopstvenog domaćinstva i porodice? Apsolutno.

Znate li šta je najtužnije? Nije u pitanju neravnopravnost: muškarci i žene su jednako potčinjeni kapitalističko-konzumerističkom sistemu. Odluka ko će, i da li će, ostati kod kuće nije samo moja, niti samo mog supruga. Ta odluka jeste i uvek će biti zajednička, jer radni status jednog značajno utiče na radni status drugog. Šta bi se desilo da ja odlučim da budem domaćica? Suprug bi morao da radi duplo više da bi nas prehranio, pa bi samim tim bio osuđen da svoje dete skoro uopšte ne viđa, a slobodno vreme bi mogao da “okači mačku o rep”.

Ista je situacija i sa njegove strane: ako njegova odluka bude da sređuje kuću, kuva i čuva dete, ja nemam drugog izbora nego da zaradim za oboje.

Dok sam bila na porodiljskom bolovanju, dosta sam putovala. Znate i sami da smo mi jedna od malobrojnih zemalja gde porodiljsko odsustvo traje godinu dana, pa su reakcije stranaca sa kojima razgovaram uvek interesantne: nekad prijatno iznenađenje, nekad ljubomora, retko neodobravanje. Jednom prilikom, jedna starija žena, doktor nauka, uputila mi je pitanje: kad toliko dugo ne radiš, nego samo sediš sa detetom kod kuće, zar se ne osećaš kao da intelektualno stagniraš ili čak i nazaduješ?

Kasnije sam pitala supruga – da li gospođa ima dece? Ne, nema. Nisam ni mislila da ima. Svako ko je iskusio “samo sedenje kod kuće sa detetom”, zna koliko pažnje i koncentracije svakodnevno, neprestano mora da posveti tom neprekidnom poslu. Svako ko je to iskusio, zna koliko se novih stvari nauči svakog momenta.

A ko je probao i jedno i drugo, zna i da je lakše raditi nego biti roditelj.

Eto, o tome sam želela da vam se požalim danas.

Ima li još “wannabe” domaćica koje se osećaju kao i ja?

P.S. Ako ste očekivale tekst o uticaju poslovnog života na intimno zdravlje, budite uz nas – to stiže sledeći put! 😉

Pozdrav, Lana

Farmaceut zalutao u IT. Majka, ćerka, sestra, supruga. Peva, svira, piše i voli ceo svet. Bavi se ženskim intimnim zdravljem od 2011. godine.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *