Gastroezofagealni refluks kod beba – zašto nastaje i kako roditelji mogu da pomognu

Prvi meseci života deteta donose mnogo radosti, ali i brojna pitanja koja zabrinjavaju roditelje. Jedno od najčešćih odnosi se na bljuckanje nakon podoja ili hranjenja. Mnogi roditelji pomisle da njihova beba ne zadržava hranu, da nije dovoljno sita ili da postoji ozbiljan zdravstveni problem. Ipak, u najvećem broju slučajeva reč je o gastroezofagealnom refluksu – potpuno uobičajenoj pojavi u najranijem uzrastu koja najčešće prolazi spontano kako digestivni sistem sazreva.

Šta je gastroezofagealni refluks kod beba?

Gastroezofagealni refluks predstavlja vraćanje sadržaja iz želuca u jednjak, a nekada i u usnu duplju. Kod odojčadi je ova pojava veoma česta jer je mišić koji razdvaja jednjak i želudac, donji ezofagealni sfinkter, još uvek funkcionalno nezreo. Zbog toga mleko može lakše da se vrati nakon obroka, naročito kada je želudac pun ili kada beba proguta više vazduha tokom hranjenja.

Koliko je refluks čest i kada prolazi

Procenjuje se da više od polovine zdravih beba mlađih od šest meseci svakodnevno bljucka. Simptomi su najizraženiji između drugog i četvrtog meseca života, dok se kod većine dece spontano povlače do navršene prve godine, kada beba počne da sedi, jede čvrstu hranu i provodi više vremena u uspravnom položaju.

Fiziološki refluks ili refluksna bolest?

Važno je naglasiti da postoji razlika između fiziološkog refluksa i gastroezofagealne refluksne bolesti. Kod fiziološkog refluksa beba uredno napreduje, dobro jede, zadovoljna je između obroka i normalno dobija na telesnoj masi. Nasuprot tome, refluksna bolest podrazumeva da vraćanje želudačnog sadržaja izaziva tegobe ili komplikacije koje mogu uticati na rast, razvoj ili kvalitet života deteta.

Roditelji često imaju utisak da je beba izbacila celu količinu mleka koju je upravo popila. U stvarnosti je najčešće reč o svega nekoliko mililitara, koji na odeći ili peleni izgledaju mnogo više nego što zaista jesu. Upravo zbog toga pedijatri naglašavaju da količina bljuckanja nije najvažniji pokazatelj. Mnogo je važnije kako dete napreduje, da li uredno dobija na težini i da li je mirno između obroka.

Zašto refluks nastaje

Postoji nekoliko razloga zbog kojih se refluks tako često javlja u prvim mesecima života. Pored nezrelosti donjeg ezofagealnog sfinktera, želudac bebe ima mali kapacitet, ishrana je isključivo tečna, a najveći deo dana dete provodi u ležećem položaju. Sve ove okolnosti pogoduju vraćanju sadržaja iz želuca.

Kod prevremeno rođenih beba refluks može biti nešto izraženiji zbog dodatne nezrelosti digestivnog sistema. Takođe, bebe koje halapljivo sisaju ili se hrane na flašicu mogu progutati veću količinu vazduha, što dodatno povećava verovatnoću bljuckanja.

Kada je potrebno javiti se pedijatru

Iako je refluks uglavnom bezazlen, postoje situacije kada zahteva pregled pedijatra. Ukoliko beba slabo napreduje, odbija obroke, povraća pod mlazom, ima krv u povraćenom sadržaju, učestalo kašlje, otežano diše ili deluje izrazito uznemireno tokom hranjenja, potrebno je obaviti pregled kako bi se isključila refluksna bolest ili neko drugo oboljenje.

Kako roditelji mogu da pomognu

Dobra vest za roditelje jeste da se fiziološki refluks najčešće uspešno kontroliše jednostavnim promenama u načinu hranjenja i nege.

Preporučuje se da obroci budu nešto manji, ali češći, kako želudac ne bi bio previše opterećen. Tokom hranjenja korisno je praviti kratke pauze kako bi beba podrignula i oslobodila se progutanog vazduha. Nakon obroka preporučuje se da dete ostane u uspravnom položaju dvadesetak do trideset minuta, bez intenzivnog ljuljanja ili pritiska na stomak.

Podizanje uzglavlja kreveta – da ili ne?

Roditelji često pitaju da li je potrebno podići uzglavlje krevetića. Međutim, savremene preporuke pedijatrijskih udruženja savetuju da bebe spavaju na ravnoj podlozi i isključivo na leđima, jer je to najbezbedniji položaj za spavanje. Podizanje dušeka nije pokazalo značajnu korist u smanjenju refluksa, dok može predstavljati bezbednosni rizik.

Antirefluks formule

Kod beba koje se hrane adaptiranom formulom, pedijatar ponekad može preporučiti antirefluks formule koje imaju gušću konzistenciju i zbog toga se lakše zadržavaju u želucu. O izboru formule uvek treba odlučivati u dogovoru sa pedijatrom.

Da li su lekovi potrebni?

Jedno od čestih pitanja jeste da li su lekovi neophodni. Odgovor je – najčešće nisu. Lekovi koji smanjuju lučenje želudačne kiseline ne sprečavaju vraćanje sadržaja iz želuca, već samo smanjuju njegovu kiselost. Zbog toga se koriste isključivo kod dece kod koje je potvrđena gastroezofagealna refluksna bolest i kada za to postoji jasna medicinska indikacija.

Uloga crevne mikrobiote i probiotika

Poslednjih godina sve više pažnje posvećuje se ulozi crevne mikrobiote u razvoju digestivnog sistema odojčeta. Poznato je da crevna mikrobiota učestvuje u sazrevanju imunskog sistema, razvoju crevne barijere i pravilnom funkcionisanju digestivnog trakta. Naučna istraživanja ukazuju da ravnoteža mikrobiote može imati značaj i kod pojedinih funkcionalnih gastrointestinalnih tegoba u najranijem uzrastu.

Zbog toga pedijatar, kod beba koje pored refluksa imaju i druge funkcionalne digestivne tegobe poput grčeva ili promena u pražnjenju creva, može razmotriti primenu probiotika sa sojevima čija je efikasnost ispitivana u kliničkim studijama. Važno je naglasiti da se probiotici ne koriste kao terapija za refluks, niti mogu zameniti savet lekara, ali mogu biti deo individualnog pristupa kada za to postoji opravdan razlog. Prilikom izbora probiotika prednost treba dati preparatima koji sadrže jasno definisane bakterijske sojeve i imaju odgovarajuću kliničku dokumentaciju za primenu kod odojčadi.

Refluks prolazi sa vremenom

Roditelji često zaboravljaju da je najveći „lek” za fiziološki refluks – vreme. Kako dete raste, počinje da sedi, puzi i jede čvrstu hranu, digestivni sistem sazreva, a mišić između jednjaka i želuca postaje efikasniji. Kod više od 90% dece refluks spontano nestaje tokom prve godine života, bez ikakvih posledica po zdravlje.

Šta je najvažnije zapamtiti

Najvažnije je da roditelji ne uvode dijagnoze sami, ne menjaju ishranu bez saveta pedijatra i ne primenjuju lekove na svoju ruku. Svaka beba je drugačija, a odluku o eventualnim dodatnim merama treba donositi individualno, nakon pregleda i procene stručnjaka.

Redovne kontrole kod pedijatra omogućavaju praćenje rasta i razvoja deteta, pravovremeno prepoznavanje eventualnih komplikacija i pružaju roditeljima sigurnost da je razvoj njihove bebe uredan. U većini slučajeva dovoljno je nekoliko praktičnih saveta, malo strpljenja i razumevanje da je bljuckanje prolazna razvojna faza, a ne znak bolesti.

Zato je najvažnija poruka roditeljima da ne posmatraju samo ono što se vidi na portikli ili odeći, već pre svega svoju bebu – da li je zadovoljna, aktivna, lepo napreduje i razvija se. Upravo su to najbolji pokazatelji da se radi o normalnoj fazi sazrevanja digestivnog sistema, koja će, uz podršku pedijatra i pravilnu negu, ostati samo kratka epizoda u prvoj godini života.

Autor teksta: Dr med Milica Radaković, spec. pedijatrije