Bloger sa dušom u Srbiji?

Blogeri – što više bloguju o blogovanju – uticajniji su! Zapravo, ukoliko pišu o blogovanju to bi trebalo da znači da znaju kako se to dobro radi, a to bi trebalo da znači – da oni utiču na druge. Pa…? Da. Oni utiču na druge – blogere. Hm, cela ta priča je pomalo štosna i komplikovana.

Moja nova prijateljica je bloger.

Ono što pokušava da postigne nije uticaj na druge, već pisanje o interesantnim stvarima koje nekome zaista mogu da pomognu u stvarnom životu. Ili bar da nekoga nasmeju. Mislim na blog multi-gyn. I mislim, iskreno, da je u tome poprilično uspela. Ali pravi problem je pitanje uticajnosti. Ukoliko niste zaista uticajni, ukoliko ste “običan čovek”, onda morate biti prokleto dobri kako biste uopšte počeli da privlačite posetioce. To je jednostavno tako. Ona se trenutno bori sa tim.

Lana ima i svoj lični blog, i to je nešto potpuno drugačije. Tamo piše o sebi, koristi ga da razglaba o stvarima koje je dotiču, ali ne očekuje da taj blog bude posećen. Naravno, kao i svi blogeri koji to rade iz duše, bila bi srećnija ako bi uočila da broj poseta raste. To je kao neka vrsta dnevnika. Javnog, do duše! Tako da ukoliko ima poseta, to znači da se ljudi intresuju za nju, a ne za stvari kojima želi da ih nauči, ili za ono što želi da im kaže.

Skrenula mi je pažnu da postoje dve kampanje na web-u među srpskim blogerima. Jedna je “moje dojke su OK” a druga “ustupamo prostor” (samo ukucajte ovo u pretraživač i videćete o čemu se radi). Obe su veoma humane i veoma inventivne. Ali, ona ne želi da učestvuje ni u jednoj!

Pitala sam se zašto?

Ona smatra da davanje prostora na sopstvenom blogu za humanitarne reklame nikome neće doneti dobro – osim njenom blogu. Kada bi pisala postove o sopstvenim grudima i cisti koju je nekada imala, to nikoga ne bi motivisalo da ode na kontrolu (ali bi svakako donelo nekoliko novih poseta njenom sajtu). U tom trenutku dopalo mi se njeno razmišljanje: “Ipak nisam dovoljno humana da učestvujem u takvoj samopromociji! Postoje mnogo bolji načini da se svet učini boljim!” Fer i ispravno.

Par dana kasnije pozvala me je drugarica. Ima sumnjive čvoriće u grudima. Rađena je biopsija. Čeka rezultate. U kući je potpuni haos. Ona non stop visi na net-u, ni sama ne znajući šta traži.

U stvari, traži iskustvo. Ljudi suočeni sa nekim zdravstvenim problemom na web-u traže iskustvo. Žele da vide kako su se drugi nosili sa tim, žele da znaju koliko je to kod nekog drugog trajalo, žele da vide da li su suze ok, žele da znaju kako se nečiji muž ponašao tokom tih dana…

Sada mi se čini da ništa nije tako crno i belo. Da povećan broj poseta zbog deljenja ličnog iskustva ne treba prestrogo ocenjivati. Nekoga će možda ipak podstaći da ode na kontrolni pregled. Nekome će pomoći da lakše zaspi.

Šta vi mislite?