Šta kad apetit oslabi?

Iako su uzročnici manjka apetita kod mališana zaista raznoliki, često je reč samo o razvojnoj fazi u kojoj deca pokazuju veći interes za svet i društvo oko sebe.

Dobar apetit je (ipak) preduslov dobrog zdravlja jer osigurava odgovarajući unos hranjivih materija i energije kojima se postiže optimalan nutritivni status. Regulacija apetita, percepcija gladi i sitosti, prehrambeno ponašanje i sklonost prema određenoj hrani u priličnoj meri su određeni genetskim činiocima. Apetit je dosta složen mehanizam u kome učestvuje mnoštvo metaboličkih mehanizama i reakcija, a uključuje probavni sistem i njegove enzime, mozak i neurotransmitere, jetru, pankreas, masno tkivo i endokrini sistem, odnosno hormone. Regulacija energetske ravnoteže i apetita određena je interakcijom perifernih signala, odnosno hormona, nutrijenata i signala sa centralnim nervnim sistemom i centrima za glad i sitost u mozgu, gde hipotalamus igra ključnu ulogu. Ako celokupnoj neurološkoj pozadini dodamo probavni sistem i masno tkivo kao značajne regulatore apetita, tek smo zagrebali površinu složenog mehanizma koji svakodnevno “koristimo”.

Smanjen apetit ili gubitak apetita karakteristični su najpre po smanjenoj želji za hranom. Postoji vrlo široka paleta stanja koja uzrokuju smanjenje apetita, počevši od psiholoških poremećaja do pravih organskih bolesti. Najčešći propratni simptom gubitka apetita je smanjenje težine, pa čak i neuhranjenost, što zbog mogućih ozbiljnih posledica za zdravlje zahteva što hitniju reakciju. Gubitak apetita vrlo je česta pojava u slučaju infektivnih bolesti poput respiratornih ili probavnih infekcija, lečenjem kojih se nanovo uspostavlja dobar apetit i normalan unos hrane. Gubitak apetita karakterističan je i kod osoba koje imaju probavne tegobe poput opstipacije ili iritabilnog creva. S druge strane, mogući su i psihološki razlozi gubitka apetita, među kojima se najčešće spominju depresija, anksioznost i pojačan stres, kao i stanja poput težih poremećaja ishrane.

Pojava gubitka apetita kod mališana, odnosno smanjen unos hSmanjen apetit ili gubitak apetita karakteristični su najpre po smanjenoj želji za hranom. Postoji vrlo široka paleta stanja koja uzrokuju smanjenje apetita, počevši od psiholoških poremećaja do pravih organskih bolesti. Najčešći propratni simptom gubitka apetita je smanjenje težine, pa čak i neuhranjenost, što zbog mogućih ozbiljnih posledica za zdravlje zahteva što hitniju reakciju. Gubitak apetita vrlo je česta pojava u slučaju infektivnih bolesti poput respiratornih ili probavnih infekcija, lečenjem kojih se nanovo uspostavlja dobar apetit i normalan unos hrane. Gubitak apetita karakterističan je i kod osoba koje imaju probavne tegobe poput opstipacije ili iritabilnog creva. S druge strane, mogući su i psihološki razlozi gubitka apetita, među kojima se najčešće spominju depresija, anksioznost i pojačan stres, kao i stanja poput težih poremećaja ishrane.rane i interesovanje za hranu mogu biti uzrokovani navedenim stanjima, ali i u potpunosti nevezani za njih. Iako su uzročnici povremenog, pa čak i kontinuiranog manjka apetita kod dece raznoliki, često je reč samo o razvojnoj fazi u kojoj deca pokazuju znatno veće interesovanje za svet oko sebe, kada im hrana postaje manje zanimljiva jer su “svet ukusa” već dobro upoznali tokom prve dve godine života. Takođe, roditelji vrlo često znaju reći da “njihovo dete ne želi da jede” ili je veoma izbirljivo kad je reč o hrani. 

Bez obzira na to da li je reč u konkretnom slučaju o fiziološkom ili bihevioralnom uzroku, dugoročnom manjku apetita mora se pristupiti na odgovarajući način. Prvi korak je regulacija sitosti i gladi, pri čemu je potrebno postići odgovarajuću promenu osećaja gladi i sitosti, što se dostiže kroz uspostavljanje pravilnog rasporeda obroka i užine, pravilnim odabirom namirnica i, ako je potrebno, upotrebom prirodnih stimulatora apetita. Prirodni stimulatori apetita mogu da pomognu u povećanju unosa, ali i raznolikosti hrane kod mališana, te stoga se tradicionalni sastojci primenjuju i u slučaju izbirljivosti ili tzv. picky eating-a, i svakako obvezno uz pravilan odabir namirnica.

Apetit ponajprije stimuliše hrana, u prvom redu hrana finog i punog ukusa, što najčešće podrazumeva nešto “masnije” namirnice poput mlečnih proizvoda i jela s dodanim masnoćama poput maslaca, maslinovog ulja, svinjske masti ili namirnica izrazito bogatih vitaminima i voćnim kiselinama. Jedan od najčešće korišćenih prehrambenih stimulatora apetita je jabuka, odnosno jabučna kiselina i citrusi, čija je glavna uloga stimulacija lučenja želučanih sokova. Pojačavanje apetita može se postići i konzumacijom drugog voća s obzirom na to da je reč o namirnicama bogatim fruktozom i vitaminima koji su sami po sebi prirodni stimulatori apetita. Nutricionistički gledano, jedan od najjačih pojačivača apetita su vitamini B čija je prirodna prisutnost najveća kako u voću, tako i u žitaricama poput pšenice i ječma, a naročito u klicama.

U dečjem dobu posebno je važan i izgled serviranog obroka, pri čemu je bitno voditi računa o raznolikosti odabranih namirnica, ali i privlačnosti i ukusu samoga jela koje se detetu servira. Na primer, detetu se može umesto uobičajenog pirea od krompira dodatno servirati pire od šargarepe i brokolija, čime se, osim raznolikosti, zadovoljava i raznobojnost i zanimljivost samog jela. 

Jednim od najjačih stimulatora apetita smatra se i fizička aktivnost, zbog čega je vrlo važno da dete dnevno ima barem jedan sat aktivnosti na otvorenom, uz napomenu da ga u tom razdoblju ne treba nuditi grickalicama. 

Tradicionalno, stimulacija apetita vrlo često se postizala upotrebom različitog lekovitog bilja, kako kod mališana, tako i kod nas “seniora”. Stimulacija apetita najčešće se povezuje s gorkim ukusom, tako da se upravo biljke bogate gorkim materijama upotrebljava za bolju probavu i poboljšanje apetita. Zavisno od podneblja i tradicije, vrlo često se spominju gorki pelin, maslačak, artičoka i druge brojne biljne vrste.