Biće miran k’o bubica. Samo ga stavi pred TV

Više puta bila sam u prilici da vidim kako neke porodice sa malom ili mladom decom provode vreme uz TV. Koliko vidim nemaju zadrške po pitanju toga šta se trenutno odvija na ekranu. Kada je scena nasilja uglavnom prođe neprimećeno. Kada je na ekranu nešto vulgarno ili seksualno, reakcije odraslih su ili osmeh ili blagi prekor deci što gledaju.

Nešto opasno smrdi

Kad se odmaknem malo i zamislim ovu sliku nešto mi tu opasno srdi!
Da li je moguće da su roditelji, ukućani toliko nesvesni ili toliko lenji?
Nesvesni, jer misle da takve scene na decu ne utiču, ili da ih deca ne primećuju, ili da primećuju ali razumeju da je to „samo” TV program.
Lenji, jer iako oni sami misle da to baš i nije mnogo dobro za decu nemaju volje da pokušaju da nađu neku drugu zanimaciju.

Neki iz mog okruženje misle da preterujem ali se ne ustručavam da kažem kako verujem da je veliki deo dostupnog TV programa jako loš za decu, a i odrasle ljude!

Treba da imamo na umu da nam se oči, mozak i telo navikavaju na ono što imaju prilike da vide i osete. Na primer, pokušajte da se prisetite koliko vam je bilo stresno kada ste prvi put videli neku scenu surovog nasilja, punu krvi, namrštenih lica, besa i vike. Svaki naredni put kada ste videli nešto slično stres koji ste doživeli bivao je po malo manji. Posle dužeg vremena kada takvu scenu vidite u stanju ste da slegnete ramenima i nastavite kao da ništa niste videli.

Neko će na ovo reći da ne treba dete da izolujemo od svih loših stvari u životu. S tim se slažem, ali dodajem da to ne znači da treba premalo i nesvesno dete da gurnemo u ono što ne razume i što ga zbunjuje.

Nekada davno

Sećam se da sam bila mala kada je moja baba s nevericom komentarisala dedi reklame za čudotvorne lekove i pomagala za zdravlje. Govorila je: “Oni to sve lažu! Kako ih nije sramota?!” Sećam se da sam htela da joj verujem ali da mi je jako teško bilo da shvatim da bi neko rekao laž na TV-u. Bilo mi je logično da sve što kažu u programu je istina.
U tom periodu sećam se da sam na pitanje: “Zašto neki ljudi moraju da počinju ratove?”, dobijala odgovor da je to zato što žele da žive na toj određenoj zemlji ili žele nešto da dobiju od toga. Tada sam vreme provodila pitajući i čudeći se. Iz mog ugla Zemlja je bila “baš velika da na njoj ima mesta za sve”. Htela sam tim ljudima da predložim da se presele na neko drugo mesto, a ako nešto žele da dobiju zašto lepo ne pitaju, ne traže?!

Prisetite se svojih dilema kada ste bili mali…
Zamislite koliko više pitanja imaju današnja deca pred kojom je značajno više informacija nego što je bilo predamnom ili vama kada smo bili mali.

Obrni, okreni jasno je k’o dan

Kada dete nešto vidi po prvi put, vidi da i to postoji. Onda vidi drugi, treći i peti put i shvati da je to normalno. Vidi da je to izvodljivo i kako se radi. Vidi kako ostali ljudi reaguju na tu pojavu. Pamti, da bi kad dođe u sličnu situaciju to znanje moglo da primeni. A kad naučeno sa npr.filma dete primeni u praksi roditelj se šokira: „Gde je ona/on to video i čuo? Mi to ne radimo! Ne koristimo takve reči!“

Ne zaboravimo da mala deca ne umeju da razlikuju istinu od neistine na TV-u; ne shvataju razloge zašto je neko nešto rekao; ne prepoznaju ironiju, sarkazam; ne gledaju kritički. Kada se osvrnemo na to kakva se sve agresija vidi po programima nije uopšte čudno što već mlađi osnovci znaju kako se prave bombe u kućnim uslovima, barataju bogatim arsenalom psovki, znaju kako mogu najlakše da ismeju druga… Da ne nabrajam dalje. Mnogo je toga, previše.

U praksi

U svojoj kući imam televizor, mada sam imala ideje da ga izbacim kao nepoželjnog. Živim sa mužem i jednim detetom, za sad. Skoro svaki dan se borim sa mužem i sopstvenim slabostima oko toga kada će TV biti uključen, koji ćemo program pustiti i da li će nam dete biti pred njim.
Nameravam da i dalje u toj borbi istrajem!

Ne koristim TV kao dadilju nego se trudim da vreme sa njom ispunim tako što se igramo igračkama, čitamo knjige ili boravimo u prirodi. Ima perioda kada ne mogu da se posvetim igri, nešto radim što se po kući treba ili mora uraditi. Tada je puštam da mi se, ako joj to treba, mota oko nogu i komuniciram sa njom. Prepričavam joj šta smo radile do tog momenta u danu. Pozivam da mi ona nešto prokomentariše. Pričam o planovima za sutra. Pitam je za neki komentar. Skrećem joj pažnju na igračke i smišljam kako da je animiram da se sama igra.

Da se razumemo – ovo mi ne padne jednako lako svakog dana. Ali jako se trudim.
Takođe, ima momenata kada je ona pred ekranom. Ali, tada jako vodim računa koje se slike na njemu vrte. To što vidimo na ekranu ja joj objasnim, prepričam, ako mislim da bi bilo korisno.

Šta kažete vi?

Pozdrav, Goga

Photo credit: kelly.sikkema / Foter / Creative Commons Attribution 2.0 Generic (CC BY 2.0)