FejZbuk za početnike

IT porodica
Photo credit: barsen / Foter / CC BY-SA

Da ste me pre dva meseca pitali kako znam da sam odrastao, odgovorio bih vam da je to zato što sam jednog popodneva došao kod babe na ručak, rekao da nisam gladan, a ona nije pokušala da me natera da jedem. S obzirom na to da ovaj tekst pišem na dva metra od Xbox-a koji nisam upalio dva meseca, sasvim sam siguran da znam da sam odrastao zato što više ne igram igrice.

Prve igrice sam igrao tamo negde 1995. godine kada se tečo vratio iz Rusije i kupio Pentium 286. U isto vreme, dobio sam Komodor 64. Skoro sam u podrumu naišao na tu skalameriju i iskreno da vam kažem, ne znam kako sam ja ikada uspeo da ga pokrenem kao mali. I zašto odmah posle toga nisam izmislio lek za rak, omogućio ljudima da žive na Mesecu i naučio da pustim mašinu za veš u rad. Posle toga sam se noću iskradao iz kreveta da bih na kevinom kancelarijskom računaru igrao igrice, a onda sam dobio svoj koji, kao ni onaj posle njega, nije bio dovoljno snažan da se igra sve.

U suštini, sve za čim sam čeznuo kao klinac, a nikada nisam dobio, bila je konzola za igrice. Osim onih sedam dana kada sam Soni Plejstejšn 1 dobio u sklopu dogovora za prodaju mlade kada sam bio dever. Znate za čime sam još čeznuo par godina?! Za mobilnim telefonom. A ona sam ga na kraju sedmog razreda dobio, tek pošto su svi ostali u razredu imali mobilni. Da, drug je dobio posle mene, njegovi su bili još rigorozniji.

Baš zbog ova tri pasusa mislim da sam apsolutno pozvan da svoje slobodno vreme ove sedmice utrošim u raspravu da li su društvene mreže za decu ili ne.

Pre nego što me zaustavite i kažete: „Čekaj, čekaj, kako smo od Mortal Kombata i telefona sa polifonim melodijama došli do dece i društvenih mreža?!“, dozvolite da vas podsetim da vaše dete ili mlađi brat ili sestra bolje znaju od vas da koriste Android i da su se rodili pored računara. Obrnuli su igricu i sada im je potreban prelazak na viši nivo.

Tehnologija napreduje svakim danom sve više i više. Deset godina kasnije više ne idem da uplaćujem sate, čekam čitav dan da se skine pesma, a onda sledeći mesec da dobijem džeparac koji mi je ukinut zbog enormnog telefonskog računa, već skidam dva filma, slušam muziku preko interneta i kucam tekst u isto vreme.

Današnjim klincima je računar standard, mobilni imaju čitavi prvi razredi, ali se koplja još uvek lome oko društvenih mreža. Ovde pre svega mislim na Fejsbuk. Da budem odmah na samom početku iskren, ne bih bio u koži današnjih roditelja.

Fejsbuk
Photo credit: Spencer E Holtaway / Foter / CC BY-ND

Previše je pitanja na koja treba odgovoriti.

Sasvim prirodno, prvo pitanje bi moglo da bude: „Da li mogu da napravim profil na Fejsbuku?“.

Roditelj se ovde nađe u teškoj dilemi. Pre svega, šta je to FejZbuk? Ali hajde da pretpostavimo da znate da o čemu se govori, ipak ste i ovaj tekst našli na internetu. Dakle, prvo bi trebalo da se postavi pitanje godina. Koliko sam uspeo da shvatim, 13 godina je kritična granica. Znači, ako dete zna homologi niz alkana i Kulonov zakon, sasvim je okej da ima pristup društvenim mrežama. A ako ne zna onda treba da ode i da uči, a ne da visi po društvenim mrežama, reklo bi se.

Mislim da je ovde prvo mesto gde se roditelj može preći. Da, vi mislite da će vaše dete da vas obavezno posluša, ali znate šta, ja sam znao da odem u Sega klub, a da moja keva misli da sam kod Uroša. Čak smo imali i super foru da se ja javim sa fiksnog telefona, da ona zna. Dok je keva doskočila i tražila da se javi Uroševa mama, mi smo već odigrali sve igrice koje su ikada mogle da se odigraju. Naravno da mi je bilo zabranjeno da se noću u šestom razredu sankam ulicom kojojm idu automobili, ali ja sam to svakako radio. Pa zašto onda neko kome roditelj kaže da ne sme da ima profil na Fejsbuku ne bi to uradio, ako mu se baš hoće? Zašto ne baš iz inata? Laganje roditelja ne postoji od juče. Kao ni stav “moje dete to nikada ne bi uradilo“, dragi roditelji.

Pa dobro, onda bi trebalo sesti sa detetom i napraviti profil. Ali šta kada ste vi tehnološki obrazovani toliko da znate da odigrate Spajder soliter na računaru? Za početak, raspitajte se. Postoje razni nivoi zaštite na Fejsbuku. Blokada. Pravila privatnosti. Lista prijatelja.

Znam šta vam prvo padne na pamet kada neko pomene da mu dete ima profil na internetu: bankarski službenik koji tokom dana ljubazno na šalteru kuca naloge, a ona noću sedi u svom mračnom uglu kuće i četuje sa osnovcima u ime Marka iz šestog dva. Lik koji će se samo mesec dan kasnije naći u rubrici hronika svih dnevnih listova i na naslovnoj strani svih portala. Čovek kog će ljudi koji ga poznaju opisati kao dobrog komšiju, nekoga ko je uvek bio spreman da pomogne, smernog, odmerenog i prijatnog čoveka. Uvek bude tako.

Devojčica za laptopom
Photo credit: “PictureYouth” / Foter / CC BY-ND

Postoji rešenje za to, verujte mi. I dalje je prilično prosto, iako je ovaj svet mnogo komplikovaniji, pa možda zato pravilo treba samo malo korigovati. Glasi:

Nemoj nikad da razgovaraš da nepoznatom osobom, a ni da je prihvatiš za prijatelja.

Ako se sve mere zaštite podese kako treba, kao što sam ja uradio sestri koja je šesti razred, a dete vaspita tako da bira sa kim će da kontaktira, a sa kim ne, Fejsbuk postaje sve ono što detetu današnjeg uvrnutog vremena treba: igraonica, sastajalište, mesto gde će videti simpatiju, protok informacija, mesto gde se radi domaći, mesto gde se ogovara, mesto gde se zakazuje tuča posle škole i sve otalo što spada u folklor koji smo svi prošli u đačkom dobu.

Naravno, postoji i druga mogućnost, da iz ovih stopa krenete do računara, isčupate ga iz zida i bacite u kantu. Da isto uradite i sa tabletom. I sa mobilnim. Ali internet ne možete. A ne možete ni da ga isključite.

Zato se pridružite. Pobediti nećete sigurno. Budite drugar sa svojim detetom. Znam da je preteško i da morate da budete baš kul za tako nešto i zato ću vam dati odličan savet za početak: nikada ne pitajte za zdravlje rodbine iz Nemačke na profilnoj slici vašeg deteta – dobro su i zdravo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *