Noćna mora pred svaki put – pakovanje

Drage moje,

Ne znam za vas, ali meni je pakovanje uvek predstavljalo zamoran proces. Nikada dovoljno mesta u koferu za sve ono što mi je baš, baš neophodno. Večite nedoumice oko toga koje cipele će ovaj put ostati kod kuće, razočarane i zapostavljene. Bezbrojne odevne kombinacije koje bi bile baš savršene za mesto na koje putujem. I konačno – ruke kao kod orangutana nakon putešestvija od aerodroma do mog odredišta.

I onda mi je jednog dana prekipelo.

Trebalo je da putujem na kratko, ali daleko, i to samo sa ručnim prtljagom. Najpre sam se zaprepastila – kako bilo ko može da putuje bilo gde samo sa ručnim prtljagom?! Zatim sam to prihvatila kao lični izazov i odlučila da probam, pa makar se pokajala. Kad mogu svi ti silni biznismeni i stjuardese, vala mogu i ja.

Pre nego što nastavim sa pričom, moram da vam napomenem jednu važnu stvar o sebi – ja sam štreber. Oduvek sam bila štreber, otkad znam za sebe. Volim da učim, a povrh toga sam organizovana (neki bi rekli čak opsesivno organizovana, ali ja im ne verujem). Ovo znači da svakom svom mini projektu pristupam kao nekada ispitima – sakupljam informacije, sistematizujem, obrađujem, utvrđujem gradivo. Šta da vam kažem, ne štreber nego štreberčina. Da se vratimo na stvar…

Sada kada ste upoznati sa mojom štreberskom prirodom, biće vam jasno zašto je prva stvar koju sam uradila – upitala Google kako to drugi ljudi rade. Kako se to spakuju u ručni prtljag, a da ne nose isti veš pet dana?!

Kad ono – ne samo da uspeju da se spakuju i održavaju higijenu na vioskom nivou, već postoji čitav pokret ljudi koji putuju celim svetom sa samo jednom torbom. Njihov život je tako mnogo lakši – nema glavobolja oko izgubljenog prtljaga, sa aerodroma izleću umesto da čekaju satima da se njihov kofer pojavi na pokretnoj traci, kroz grad se kreću kao nindže jer nisu opterećeni čudovištem od 30kg koje bi se obično vukljalo iza njih. Svi ovi razlozi su mi delovali vrlo primamljivo, pa sam se bacila u istraživanje. Mogu vam reći da je bilo mnogo lakše nego što je u prvi mah izgledalo.

Moj osnovni problem je bio – gomilanje. Počela bih dobro – kombinacije za svaki dan, slojevito oblačenje. I još majica ili dve ako se slučajno uflekam. I još jedne pantalone iz istog razloga. I ona omiljena suknja koju mnogo volim da nosim. I ovaj sako, da se nađe… Malo-pomalo, dogurala bih ja do ogromne kamare odeće, barem pet pari cipela, nekoliko velikih nesesera sa kozmetikom, nakitom i ostalim sitnicama… Ma koliko pokušavala da budem ekonomična, nekako bih se uvek našla na svom koferu u klečećem položaju pokušavajući da ga zatvorim. Ne razmišljajući gde ću uopšte nagurati onih par stvarčica kojih planiram da kupim tamo preko.

Zato sam odlučila da budem nemilosrdna. Izvinila sam se omiljenoj odeći i najlepšim cipelama i u poduhvat krenula hladne glave i zaključanog srca. Svaki odevni predmet koji bi završio u koferu morao je da se kombinuje sa drugima i da učestvuje u makar dve dnevne kombinacije. Svaki dan je dobio svoju kombinaciju i to je to! Bez odeće „za svaki slučaj“, ma koliko to hazarderski zvučalo. Cipele – to mi je teško palo. Jedne fine, jedne za pešačenje, jedne za hladno vreme. Gotovo!

Ogroman prostor u koferu zauzimala mi je kozmetika. Sve te boce su bile i teške i kabaste, tako da me je sledeći savet na koji sam naletela spasio – spakovala sam samo male putničke bočice. Sada ih možete naći na sve strane, mali šamponi, male kreme, mali gelovi za tuširanje… Sve što bi moglo da vam zatreba, samo minijaturno. I dovoljno za put, ne brinite. Na kraju krajeva, ako će put biti toliko dugačak da vam ova opcija ne odgovara, nemojte ni nositi kozmetiku – kupite je tamo. Osim ako idete na pusto ostrvo. Onda su pravila za pakovanje nešto drugačija.

Povrh ovih saveta, naučila sam i par finti vezano za samo pakovanje odeće. Najbolje je da odeću urolate u „kobasice“. Em se neće izgužvati tokom puta, em ćete imati mesta na pretek. A i mnogo je preglednije kada kopate po koferu za određenom majicom. Ukolio nosite odeću koja nije prikladna za ovakvo pakovanje kao što su fine haljine, košulje i slično, postoje i drugi efikasni načini za pakovanje ovakve odeće, pa malo procunjajte internetom i vidite šta vam najviše odgovara. Čarape urolajte u lopticu i popunite brushaltere kako bi sačuvali svoj oblik, a ostatak veša stavite u čistu kesu pa uvucite u obuću. Najkabastiju obuću i odeću ponesite na sebi, a lakše komade pakujte u kofer. Kada pakujete kaiš, šalove, kaiševe i slično, vodite se istim pravilom kao i za odeću – samo pakujte ono što pripada određenoj kombinaciji i što može da se koristi više dana, u više prilika.

Stvari koje nikako ne bi trebalo da zaboravite, bez obzira koliko želite da smanjite svoj prtljag su:

• 3P – punjač, pare, pasoš. Sa ovom kombinacijom spremni ste za sve izazove, pa makar zaboravili i nešto što je ranije spadalo u poneti-ili-nastupa-smak-sveta kategoriju. Naravno, pomalo je besmisleno poneti punjač ako ste prethodno zaboravili telefon. Ali računam da se to nikome neće desiti.
• Fotoaparat/telefon/kamera – bilo šta što će vam dozvoliti da ovekovečite trenutke koji su vam oduzeli dah tokom vaše avanture.
• Kindle/iPad/tablet/dobra stara knjiga – šta god da vam je draže, mada će prve tri opcije zauzeti mnogo manje mesta. Ali ako vam sjaj ekrana ne može zameniti miris i zvuk listova dobre knjige, potpuno vas razumem.
• Sveska i olovka – ako ste kompjuterski tip, telefon ili laptop će vam biti dovoljni. Ali ako ste pomalo romantični, pribor za pisanje je nešto što uvek treba da bude uz vas – nikada ne znate kada će vam sinuti ideja od milion eura ili poema u rangu Odiseje.

Kada sam konačno spakovala svoj malecni kofer, pogledala sam na sat i zaprepastila se – za ono što je nekada trajalo satima, ovaj put mi je bilo potrebno čitavih 15 minuta! Da ne pričam o tome da sam svoj kofer ponela SAMA, spustila ga niz stepenice bez dahtanja i huktanja, ubacila ga u auto bez dizalice i od aerodroma do hotela stigla a da sam usput mogla i da razgledam grad, a ne samo da kukam zbog bolova u rukama. Bila sam preporođena.

Sledeći izazov – putujem na mesec dana. U dve vremenske zone. Čisto sumnjam da ću se spakovati u ručni prtljag, ali postaviću sebi izazov da to ipak bude najmanji kofer koji imam na raspolaganju. Javiću vam kako je prošlo 😉

U koju kategoriju vi spadate – da li se iza vas kotrlja malecna torba ili ogroman kofer veličine omanjeg teleta?

Do sledećeg druženja,

Ljubica