Moja sestra, mitril i Družina Nemam-šta-da-obučem

Priprema pred izlazak
Photo credit: Steve A Johnson / Foter / CC BY

Zaposlen sam nešto duže od godinu dana, što bi značilo da sam bar 250 puta ujutru morao da se obučem pristojno. Dakle, ne da se uvučem u trenerku ili da ostanem u pidžami i da čitav dan provedem gledajući serije, već da na sebe obučem nešto smisleno. Za početak bi to značilo da nikako ne bih smeo da obučem bele čarape na farmerice i… Ovaj… Da ne smem da izađem iz stana bez majice.

Naravno, stvari se komplikuju kada je potrebno izaći u grad. Ali tek toliko da je potrebno uskladiti kaiš sa cipelama. I to bi bilo to.

I jedno i drugo ne traje duže od 15 minuta, sa sve peglanjem, osim ako se radi o onoj beloj košulji za koju je potrebno 10 godina radnog iskustva u radnji za hemijsko čišćenje. Tada se prosto odlučim za neku drugu i ponovo sam spreman da krenem, ovaj put posle čitavih 17 minuta spremanja.

Zato me oduvek zanimalo zašto moja sestra provede dva sata spremajući se za grad i na šta potroši ta dva ili u izuzetnim situacijama, čak i čitava tri sata.

Bio sam kod kuće desetak dana oko novogodišnjih i božićnih praznika. Pošto je to idealno vreme da se u provinciji skupe svi studenti i napune sva mesta u gradu, što dalje znači da je svako veče idealno za izlazak, imao sam dovoljno vremna za posmatranje.

Prvih sat vremena obično provede pričajući sa drugaricama telefonom, od čega pola sata ne mogu da se dogovore gde će da izađu, a drugih pola sata ne mogu da se dogovore kada. Zatim sledi pola sata tuširanja, a onda i 15 minuta kreveljenja u ogledalo i bečenja na samu sebe, što se može podvesti pod šminkanje. Ono što dolazi posle toga je pola sata u kojima se 10 minuta gleda u ogledalo i zapitkuje svakoga ko joj se nađe na putu kako joj stoji, a preostalih 20 minuta se još malo svađa sa drugaricama, ovaj put jer je jedna od njih naprasno odlučila da joj se ide u drugi lokal. U slučaju da je potrebno da opere kosu taj dan, broj sati spremanja za grad se penje na plus beskonačno.

Svaki prosečan matematičar će primetiti da ovde fali 45 minuta, kao što sam to primetio i ja. Jedne subote, rešio sam da otklonim sve dileme pa sam je pratio po kući. Shvatio sam da misteriju neću rešiti tako što ću samo čekati da me pita šta je bolje da obuče, ono belo što liči na Frodov mitril iz Gospodara prstenova ili ono crno što je previše usko i previše kratko da bi bilo tretirano kao odevni predmet.

I znate šta je radila?! Stajala je ispred ormara i gledala u njega! A onda je počela da pretura po stvarima, da bi onda ponovo zakucala pogled negde u daljini, između trećeg i četvrtog ofingera.

Taman kada sam mislio da će da krikne: “Eureka!” i da otrči pred komisiju za Nobelovu nagradu sa formulom za lek protiv starenja, ona se okrenula ka meni i “prošaputala” onako kako ljudi na ovim prostorima govore pred decom razvedenih roditelja i pričaju o raku:

Ja nemam šta da obučem

Da nisam svojim očima gledao kako stoji ispred ormara prepunog stvari, možda bih i mogao da poverujem.

Ženski ormar
Photo credit: Roberto Trm / Foter / CC BY

Nisam ni zaustio da joj kažem kako nije normalna, a ona je počela da objašnjava šta sa čim ne ide, šta joj je malo, a šta je nosila prošli vikend.

Većinu stvari sam prepoznao iz njene priče zato što sam samo mesec dana pre toga oprao kofer njenih stvari, pošto ona živi u domu, a tamo nema veš mašinu. Stvari koje su duplo manje od mojih. Koje stoje u duplo većem ormaru.

Odlučio sam da ne planem, pa sam prebrojao svih 30 ofingera kako bih se smirio. Zatim sam joj objasnio da nema sedam prošlih vikenda, da to što ne može da navuče na sebe farmerice iz sedmog razreda osnovne ne važi i da od 150 različitih odevnih predmeta može da se napravi bar 5 različitih kombinacija koje joj fenomenalno stoje. Dalje, objašnjavao sam, rešavanje “nemam šta da obučem” situacije tako što kupiš nešto novo je začarani krug, jer je samo još gore ako imaš još više stvari koje ne možeš da obučeš. Sa ovim bi se i Družina Nemam-šta-da-obučem koja spava kod nas svakog drugog vikenda složila.

Taman kad sam pomislio da je gotovo i da argument “Možeš u krajnjem slušaju pozajmiš nešto od drugarice” donosi pobedu, ona je ponovo, kao hipnotisana ponovila: “Ja nemam šta da obučem”.

Kažu da ljudi u ratu naprosto poblesave. Dešavalo se to na istočnom frontu. Jednostavno, polude, počnu da viču nepovezano i istrče pred mitraljez. Gledali ste Lepa sela lepo gore kad Manda krene kući… Znate o čemu pričam. Najbolji lek za tako nešto je da tu osobu šamarate sve dok ne dođe sebi.

Pošto se radi o ženskoj osobi, ja to nisam mogao da uradim. Pa sam se odlučio za nešto još gore. Reči. Nekad bole mnogo više od šamara. Surove reči. Makar je povredile. Samo da dođe sebi.

Rekao sam joj da muškarce nije briga da li se nešto slaže ili ne. I da se sređuje za grad samo da je neka žena ne bi komentarisala kako nema stila i kako je seljanka. A onda sam joj kada je već bila na granici da zaplače od muke prišao rečima utehe.

Jedina prava istina je da je žena najlepša i najseksipilnija u muškoj beloj košulji, ujutru, kada sedi na krevetu I smeška se bez ikakvog razloga. Žena je najlepša kad je zaljubljena.

Provincijalac u Beogradu. Hedonista since 1990. Student Farmacije since 2009. Pišem jer volim. Studiram jer moram. Pišem o ženama jer prijatelje treba držati blizu, a neprijatelje još bliže. To je moj smisao za humor. Neki kažu da im se sviđa, drugi ne shvate da se šalim. Bolno iskren. Ne znam da stanem. Znam da se izvinim. Oružje izbora: ironija. U drugim vestima: Zveda, Liverpool, knjige, pivo, Klepton. Mračna strana ličnosti: Slab na narodnjake i “Porodica ne sme da trpi zbog kafane”. Tokom pisanja ove biografije nije povređena ni jedna životinja, a svaka sličnost sa situacijama i likovima iz stvarnog života je sasvim slučajna.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *