Trčanje i svi moji izgovori

Nikada nisam volela trčanje.

U osnovnoj, a da se ne lažemo i u srednjoj školi, časovi fizičkog su mi bili najomraženijih 45 minuta u toku dana. Nije da nisam volela fizičku aktivnost – oduvek sam bila aktivno dete, ali brojne modrice i ožiljci na kolenima još uvek tiho svedoče o mom neslaganju sa svim sportovima koji uključuju trčanje i loptu. Možete zamisliti koliko sam se pronalazila na časovima fizičkog u zemlji poznatoj po košarci, odbojci i rukometu. Čak mi ni između dve vatre nije išlo.

Kada vas kao dete ubede da vam nešto ne ide od ruke, onda kasnije to ni ne pokušavate. Imam dve leve noge i držaću se podalje od kolektivnih sportova do kraja života, to je bila moja vizija budućnosti. Ionako me je strast vukla ka individualnim sportovima – jahanju, skijanju, plivanju. Pronašla sam se u teretani, kik boksu, čak i joga mi je prijala, ali trčanje mi više nije padalo na pamet. Do prošle godine.

Šta se promenilo?

U moj život je ušao četvoronožni dlakavi ljubimac koji, bez obzira na vreme napolju, moje obaveze, zdravstveno stanje, kataklizmu ili treći svetski rat, zahteva svakodnevno istrčavanje po parku. U početku su to bile šetnje od pola sata, zatim 45 minuta, da bismo na kraju stigli do sat ipo vremena i ni to mu nije bilo dovoljno. Jednog dana sam, nakon dvočasovnog tumaranja istim stazama kojima sam već znala svaki kamen, žbun i grančicu, odlučila da dam šansu svom dugogodišnjem neprijatelju, trčanju. Kad već provodim sate u parku svakog jutra, ustajem rano, obuvam patike i šetam kao luda Nasta dok moj pas ne odluči da je dovoljno, onda barem mogu u to da udenem i svoju rekreaciju. Narednog jutra, sačekao me je pakao. Nisam znala odakle da počnem. Brdašce ispred mene delovalo mi je kao Kilimandžaro, a planiranih pola sata trčanja kao nemoguća misija. Shvatila sam da je moj poduhvat preveliki zalogaj za moje telo koje nije trčalo od poslednjeg časa fizičkog u četvrtoj godini srednje, i ogroman udarac po moj ego koji je smatrao da sam i bez trčanja u poprilično dobroj formi. Ispostavilo se da su trbušnjaci i čučnjevi jedno, a trčanje nešto sasvim drugo.

Međutim, nešto me je zaintrigiralo. Da li je to bila tišina, kontakt sa prirodom, vreme za razgovor sa samom sobom ili sve to zajedno, ali želela sam da nastavim. Pronašla sam program za početnike u trčanju i – osećala se kao totalni kreten na prvom treningu. Minut trčanja, pa minut ipo hodanja. Sigurno ja mogu više od ovoga! Malo po malo, moji apetiti su rasli, kao i moja kondicija. Ubrzo, stiže i moj cilj – 5 kilometara, i to bez opraštanja sa životom koji se odvija pred mojim očima. Čak sam počela i da uživam u vetru u kosi, zemlji pod patikama i mom zadihanom psu kom sam konačno našla meru da kod kuće bude miran i tih. Uspeh!

Nije samo Couch25k odgovoran za moju trenutnu opčinjenost trčanjem. Trebalo je izboriti se sa raznim glasovima u glavi – i to je ono što želim da podelim sa vama. Svi mi koji počinjemo sa bilo kojom novom fizičkom aktivnošću moramo da se izborimo sa kreativnim izgovorima koje tako lako smišljamo. Zato sa vama delim misli koje su mi prolazile kroz glavu prvih par nedelja mojih laganih trkačkih početaka.

“Uh, vidi kako je hladno i tmurno napolju. Možda je bolje da danas odmorim, sutra bi trebalo da bude bolje vreme”

Moj trener jahanja bi često umeo da kaže: “Nećeš se istopiti, jaši!” svaki put kada bismo pokušavali da izvrdamo jahanje po kiši koja rominja. Najteži korak je onaj prvi – a to obično znači samo ustajanje iz kreveta i obuvanje patika. Nakon iskustva trčanja po blatu, kiši, vetru, snegu i ledu, odgovorno tvrdim da je sve u našoj glavi. Čak je lepše trčati po tmurnom danu nego na ovih 40 i više stepeni. Setite se nesnosnih vrućina kada se sledeći put budete premišljali da li da ipak odložite trčanje za lepše vreme.

“Grudi mi previše poskakuju, od svog tog mlataranja će se opustiti i početi da vise negde oko pupka!!”

Ovo važi naročito za devojke sa većim grudima – kupite dobar sportski brus. Spasiće vas svog poskakivanja, neprijatnosti i bola.

“MP3 mi se ispraznio, ne mogu da trčim bez muzike.”

Ja jednom probala i od tada trčim isključivo bez slušalica u ušima. Lepši je doživljaj, a i bićete otvoreniji za signale koje vam telo šalje.

“Omiljena trenerka mi nije čista, a ova mi ne stoji lepo… To je to, nemam šta da obučem!”

Apsolutno nije bitno u čemu trčite, dokle god vam je udobno. Ono što jeste bitno to su dobre patike namenjene baš za trčanje – ne za hodanje, ne za vežbanje u sali i ne za tenis. Istražite, isprobajte i pronađite model koji vam odgovara. Verujte, investicija će se višestruko isplatiti.

“Noge mi lete upolje, ne znam šta ću sa rukama, a i lice mi se skroz zajapurilo… Eno, oni momci mi se smeju!”

Niko vas ne gleda, niko vam se ne smeje, niko ni ne obraća pažnju na vaše ruke, noge i rumene obraze! Ako i obraćaju pažnju, onda najverovatnije misle: “Svaka joj čast, ja ne mogu da se nateram ni da odem peške do prodavnice…”

“Danas baš nemam vremena za trčanje.”

Ako imam vremena da gledam seriju, uđem u vrtlog bez kraja video klipova na YouTube-u ili provedem previše vremena na Fejsu, onda definitivno imam vremena i za trčanje.

“Svi ostali trkači su brži od mene, samo se ja teturam i ostajem bez daha…”

Svi trkači su jednom bili u istoj poziciji kao i vi, tako da nema potrebe za strahom od osuđivanja. Prepustite se iskustvu i grabite ka svom cilju korak po korak, kilometar po kilometar – takmičite se sa samim sobom, to je najvažnija bitka koju možete da dobijete.

Bilo ih je još, ali ovi su se najčešće ponavljali i bilo je najteže rešiti ih se. Koji su vaši izgovori sa kojima se borite svakog dana? Ostavite komentar u poljima ispod teksta, a mi ćemo objaviti najinteresantnije primere.

Vidimo se na stazi! 🙂