Momci biraju: bez piva u plastičnoj čaši i žu-žua, molim

Ako je sudeći po načinu na koji smo nas šestorica dočekali ovu novu 2015. godinu, ne nadam se nekom boljitku na ljubavnom planu. Pivo u plastičnim čašama i žu-žu na papirnim tanjirićima baš i ne zvuči obećavajuće. Opštem utisku da se nalazimo na punoletstvu doprinele su devojke koje u proseku nisu imale više od 18 godina. To je ono što se desi kada 30. decembra popodne odlučiš da želiš da slaviš Novu godinu i uzmeš samo ono što je preostalo, a to je srednjoškolska žurka. Bar je na to ličilo.

Čudno je kako čovek sa godinama počne da se menja i da primećuje razne stvari.

Na primer, saten. Mnogo satena. I jedna posebna vrsta cipela sa dve štikle. Jedna ispod đona, debela, a druga nenormalno tanka i još nenormalnije visoka, na peti. Kasnije su mi objasnili da je to moderno. Uopšte, meni nije jasna potreba današnjih devojaka da liče jedna na drugu. I da sve budu kao pod jednim istim kalupom.

Ja imam 24 godine i meni treba nešto više od suknjice koja je pre kaiš nego suknjica i majice koja se gotovo pretvorila u dekolte, da me izbaci iz težišta i da poželim da priđem da se upoznam. Nešto da me poremeti i da mi odvuče pažnju. Bez toga, svaki prilazak predstavlja samo gašenje najprimitivnijih strasti i ništa više, i po pravilu vodi do: „Bože, zašto mi je to trebalo?! Neću više nikada da pijem!“.

To znači da, ako mi se svidi na primer njen osmeh ili nešto u njenom pogledu, ja ću svakako prići i tu bi čitava priča o prilasku nepoznatim devojkama i muvanju sa njima mogla da se završi. Ali to sam ja. Kod mene nema vraćanje lopte unazad do golmana i ne vodim statistiku ispaljen/smuvao, pa da želim da budem u pozitivnom skoru. Jednostavno, za mene ne postoji dovoljno dobro opravdanje za neprilazak devojci koja ti se sviđa. Čak ni saten.

A šta ako odlučite da ipak više volite da vaš ego ostane netaknut i vaše fore ne budu pokopane, jer “Gledaj čoveče, ona ne izgleda kao ostale, ukalupljena u estradne modne okvire” pa ne priđete?! Tu se svaka priča završava. Ako uopšte može da se završi nešto što nije počelo. U tom slučaju ste fudbalska reprezentacija Srbije. Alibi, pas unazad. Da ja ne pogrešim, a to što nećemo ništa uraditi, nema veze. Izvinjavam se na fudbalskoj terminologiji, ali muškarci ovo moraju da razumeju.

Naravno, uvek postoji mogućnost da ćete omanuti, promašiti, čak i prazan gol i da to jednostavno neće biti to, ali u tome i jeste čar. Ko rizikuje, profitira. Osim ako niste Del Boj, naravno.

Tih nekoliko minuta u kojima ćete se izložiti otvorenoj vatri mogu da traju kao čitava večnost u kojoj možete u svojoj glavi od prvog poljupca da iskonstruišete sve do bele ograde i zlatnog retrivera u dvorištu punom dece; ili do kreveta, čipkastog veša i izgužvane posteljine. Ta neizvesnost koja može da se seče nožem i napetost koja raste sa svakom novom izgovorenom reči. Šansa da ćete da se zeznete i upropastite sve samo jednim glupim gestom. Pogled koji govori više od hiljadu reči i ruka na struku koja je privlači ka vama nakon koje imate podjednake šanse da dobijete šamar ili poljubac. To je ono što prilaske takvog tipa čine posebnim i što kod mene uvek izazovu trnce niz kičmu.

Devojke, nemojte da mislite da sam zaboravio da ovo sve pišem pretežno za vas. Vi pripremite borilište. Izađite u klub. Idite na rođendan. Prošetajte na proleće Kalemegdanom. Sedite u kafić sa drugaricama popodne. Potrudite se da ne budete ukalupljene. A onda čekajte.

Jer ovaj put, momci biraju.