Zvaću te, samo tetki lek da odnesem

Moja lista stvari koje stvarno ne volim bi verovatno počela fabričkim tonom Nokije, nastavila se naručivanjem male pune šolje espresso kafe, a onda preko ovih najmodernijih jakni koje su u stvari kese za povraćanje sa džepovima, došla do Seen.

Ne postoji stvar koja me više iznervira od ta četiri slova u sred dopisivanja i onda informacije da je ona zapravo bila tu pre 11 minuta, a ti već 15 bleneš i kuneš se da ćeš jednoga dana imati samo ćerke. Naravno da uvek postoji dovoljno racionalno objašnjenje. Pere kosu, priča sa drugaricom, zaspala je jer nisi bio dovoljno zanimljiv ili jednostavno „Koliko Seen-ova danas od tebe, kao da si majka devet Jugovića, a ne koleginica sa fakulteta“ humor ne prolazi kod nje.

Bilo kako bilo, sada si tu, gledaš u Seen i poželiš da ipak pozvoni Nokia i da bar razbije tišinu. I dok se pitaš da li tako zvoni i zvono na vratima Pakla, stiže odgovor. Nekoliko ovakvih seansi i eto vas, sedite jedno preko puta drugog i odmeravate snage. Nešto kao partija šaha, koja se uz malo blefiranja i stavljanja na sto najboljih aduta koje u tom trenutku imate pretvara u napetu partiju pokera.

Ono što razlikuje igrača od majstora je uvek onaj potez viška, nešto neočekivano. Majstor jednim potezom rešava utakmicu. A šta ako nisi Ronaldinjo?! Onda radiš ono što najbolje znaš. A svako od nas ima nešto u čemu je dobar, ili bar misli da jeste. Na kraju ostane da po dobro uvežbanom šablonu pokušaš da je poljubiš i izazoveš delirijum na stadionu u tvojoj glavi. Pa da to ponovite još hiljadu puta. Osim…

Osim ako se ne javite više nikada. Još gore, ako se ne javite više nikada posle poljupca. Svi smo to uradili bar jednom i hajde da budemo iskreni, jako je ružno. Naravno, mi smo toga svesni, kao što smo svesni da nije u redu pljuvati na terenu za fudbal, ali to je jednostavno nešto što mi radimo. I dok se pljuvanje može objasniti godinama gledanja fudbala i pojačanim radom simpatikusa koji dovodi do skupljanja koncentrisane pljuvačke u ustima, nepozivanje se može objasniti samo time da smo jednostavno skotovi.

To je prva verzija priče koju sam čuo. Druga je bila da se mi jednostavno plašimo vezivanja, a treća da je nama samo do jednog. Četvrta je glasila da nije moj tip, a peta je išla direktno u kost – nije mi se svidela. Ozbiljno vam kažem, na pitanje: „Šta ti misliš, zašto muškarci ne zovu kada kažu da će zvati?!“, dobio sam pet različitih odgovora od pet različitih žena i znate šta… Sve su apsolutno sigurne da su u pravu.

I znate šta?! Jesu. Iz prostog razloga što ne postoji pogrešan odgovor na ovo pitanje.

Pošto je ovo jedan od gorućih problema u svetu, pored ukrajinske krize i rasne diskriminacije u SAD, ja sam rešio da ako je potrebno i svoj život dam za ovakvu stvar, što je sasvim moguće ako neka od devojaka koje su išle sa mnom na prvi sastanak, a nisu dobile poziv pročita ovo.

Mislim da to nezvanje datira još od srednje škole.

Leto. Otvorena bašta. Druga srednje. To znači alkohol u neograničenim količinama. Što dalje znači da i nisi baš birao, a kada počneš da se ljubiš i shvatiš da verovatno tako izgleda kada te kuče oliže jer te se uželelo i da si vrlo blizu gušenja od jeftinog parfema, onda je obično kasno da bilo šta preduzmeš da to popraviš. Još ako si, ni sam ne znaš kako, uspeo da probudiš u njoj želju da kaže da si ti njen dečko iz snova, ne ostaje ti ništa drugo nego da joj kažeš da ćete se čuti sutra. A onda još i da stvarno nazoveš.

Naravno da sam znao da je pravilna stvar bila da joj objasnim kako je vrlo teško biti sa nekim ko ne zna da se ljubi dok miriše na Brut za žene, a da onda kažem kako sam ja muška pijana svinja i da završim sa tim. Ali mi je to delovalo surovo i nepošteno. Pa sam odlučio da glumim viteza modernog doba. To je svakako bio najteži razgovor za tih 17 godina koliko sam proveo na ovom svetu. Teži od onog razgovora sa kevom kad je zapalila cigaru i počela sa: „Slušaj me, ti imaš sedamnaest godina i treba da paziš šta radiš. Znaš, najbitnije je da uvek imaš kod sebe kondom“, a ja pokušavao da mi ne bude neprijatno i da ne kažem da ja kondom koristim već godinu dana.

Ni danas se nije mnogo toga promenilo, osim što više nisam obavljao pozive za dan posle.

Jednostavno, ne pukne te kako treba. Razlozi stvarno mogu da budu najrazličitije prirode, kao što žene kažu par pasusa iznad, samo ih ima mnogo više. Ružno se smeje, ima glupe priče, previše je visoka, nije duhovita, ovo ide prebrzo, nisam sad za vezu, ona druga se lepše oblači, nije obrazovana, očajno se ljubi, spavali smo na prvom sastanku (da, ima i toga)… Naravno da ovakav spisak teži beskonačnosti i da je spoj šovinizma, egoizma, malograđanštine, nemanja petlje i još mnogo stvari koje žene spajaju sa nama kada nas ogovaraju drugaricama. I naravno da smo onda mi muške svinje. Ja to neću da osporim. Jer zovem samo ako mi se svidi. A to je kad dođem sa sastanka i shvatim da bih mogao na još jedan odmah i sada, ili da sam poželeo da se nije ni završio.

Dakle, rešenje bi bilo da naterate dečka da se zaljubi u vas, što ne preporučujem, jer ponašati se tako podrazumeva da budete nešto što niste, zavlačenje i igranje igrica. A to će vam se kad – tad obiti o glavu. Ostaje vam samo da shvatite da postoji mogućnost da vas neko neće pozvati, jer nam se jednostavno zbog nečega nećete dovoljno svideti, a nama da vam to saopštimo u što blažoj formi.

Ja sam vremenom došao do: „Hej, bilo je fino večeras. Ali hajde da ne brzamo. Pustimo da sve ide svojim tokom pa ćemo videti šta će se desiti. Važi?!“ i znate šta, u toku ove sedmice treba sa jednom devojkom kojoj sam to rekao i nikada je nisam nazvao da idem na drugarsku kafu, a to znači da deluje.