Sedam dana u paklu tetkine kuhinje

Prijemni ispiti su završeni, a ja sam ostao sam u kući. Na veliku tugu mog stomaka. Stvar je u tome da je tetka konačno digla sidro i otišla nazad u Loznicu nakon što je sedam dana u kontinuitetu ispitivala granice izdržljivosti mog želuca. Na neki način, to je bio čist mobing.

Prvo veče sam nakon obreda inicijacije nad piletom koje je još uvek bilo toplo, veseo, nasmejanog studentskog lica, otvorio pivo i zavalio se u fotelju spreman da odgovaram na pitanja vezana za kontolu u vozilima GSP-a, linije prevoza i procenu bodovnog stanja na listama za prijemni ispit. Sve dok me nije prekinuo taj divni miris palačinki. Pa sam sa još većim osmehom sišao do kuhinje ponovo, samo da bih se vratio smejući se oko čitave glave, da nisam imao uši.

Drugi dan je počeo dramatično, nekim super jajima sa paradajzom i slaninom, za koje se kasnije ispostavilo da su kus- kus. Pa dobro, čovek se uči dok je živ, rekao sam sebi i prionuo na pljeskavice od konjskog mesa, jer „Zdravlje, Ana, na usta ulazi, a ti ništa ne jedeš, došla si na donju granicu malokrvnosti“. Vrlo je teško zadržati trezvenost kada se pored pljeskavica na stolu nađu još i mladi krompiri, mladi luk i svi prilozi ovog sveta, ali znam da sam pomislio: pa dobro, ako već treba da završimo na insulinu i sa tri bajpasa, bar da imamo dobru krvnu sliku. To je bio ručak. Mislim da to veče nisam večerao. Ali sam ponovo jeo palačinke. Ovoga puta sa kremom – bili smo u nabavci posle doručka.

Treći dan ću pamtiti po svemu najboljem, jer smo četvrtog dana pojeli sve što smo kupili drugog i sam treći dan. Bar se meni tako činilo.

Petog dana sam odbijao da siđem na doručak sve dok neko nije u istoj rečenici upotrebio prženice i Eurokrem što me nateralo da sa suzama u očima, gotovo jecajući siđem u kuhinju i da svakim zalogajem mrzim sebe sve više i više. Za ručak su me našli ispod stola kako se krijem, a onda sam šesto jutro jedva vezao pertle jer su petog dana za večeru bili listići.

Da se ovaj teror nastavio još koji dan, mislim da bih srastao sa frižiderom jer je svakoga trenutka neki deo mog tela virio iz njega dok sam kopao po policama sve dublje i dublje, pošto bih naravno počistio sve što ostane na stolu pokriveno krpom.

Vrlo je važno da posle svega ovoga uspete da ne ustanete i da odete do frižidera. Verujte mi na reč. Tako to počinje. Gledam crtać sa Tomom i Džerijem, jedan od onih gde se oni bore među svom onom hranom… Znam – poručiću picu! Posle pice ide sladoled, između toga dve litre Koka – Kole i ćiribu- ćiriba! Pretvorili ste se u Kvazimodoa. Ne šalim se. Tako sam izgledao svakoga dana pre nego što ustanem od stola, jer, verujte mi, stomak mnogo manje zateže kada se savijete u leđima. Da je tetka ostala sedam dana duže, sajt preko kog sam pre nekih mesec dana doveo svoj Body Mass Index (BMI) u mršave bi pao. A ja bih morao na dijetu.

„Zdravlje ulazi na usta“ je medicinski koncept koji su ustanovile naše babe ili njihove babe ili babe njihovih baba i mogao bi da bude opravdan ukoliko govorimo o babama koje su nakon završenog medicinskog fakulteta specijalizirale kao magistri ishrane ili provele dane i dane u teretani, pa nakon kursa prozvale sebe nutricionistima i krenule da vam pričaju o aminokiselinama. Pošto se ovde radi o babama koje za zdravlje pitaju komšinički konzilijum, čisto sumnjam da ne kažu infrakt, a ne da znaju šta su HDL, LDL i aterogeneza. Dakle, to je pogrešno gledanje, jer je hrana koju one serviraju masna, slana i puna šećera. Sve što ne bi smela da bude. Samim tim predivna.

Ona me dovela ponovo sa druge na treću kopču na kaišu. Da je potrajalo doterala bi me do kupovine novih farmerica. Stvar je u sledećem.

Naš organizam ne poznaje ograničenje niti ima mehanizam da nas zaštiti od prejedanja. Zato se gojaznost sve više smatra bolešću zavisnosti, a ne metaboličkim problemom. I zato se u narednih godinu dana pripazite. Ove godine vam ovo što ću vam reći neće biti potrebno, onaj ko je hteo da ide na odmor je sve već platio, ali do sledećeg leta se uzmite u pamet: ljudima koji ne mogu da spuste naslon na sedištu u avionu naplaćuju dve karte.