Bu! Ne plašim te se uspešna ženo, ali spusti heftalicu

Već neko vreme me muči jedna slika koja se s vremena na vreme pojavi na internetu i koju neko objavi. Na slici se nalaze na jednoj polovini žena bez kose, koja se bori sa rakom i vuče za sobom dete jednom rukom, dok u drugoj nosi sve što je kupila u prodavnici; a na drugoj muškarac koji se bori sa prehladom i leži u krevetu. Naravno, njeno lice je preplavljeno osmehom, a njegovo je svo u bradi, oči su mu upale i tužne, gotovo da plače od muke.

Vidite, ja već tri meseca pod prehladom idem na posao, a onda se vratim u stan i uzmem da spremam ozbiljan ispit na ozbiljnom fakultetu. Zato mi je ta slika duboko uvredljiva. Mislim da čak malo vređa i muški rod. Znate, postoje ljudi koji su prošli strahote istočnog fronta, a moj pradeda je u II svetskom ratu tri puta bio bio ranjavan.

Ratna retorika skoro nikada ne donosi ništa dobro, pa tako nije ni ovaj put, u raspravi sa koleginicama na poslu. Sve što sam imao na umu je bilo da ih prekinem, pa sam zato rekao da je Milunka Savić jedina žena koja je prošla ceo I svetski rat, pa samim tim i izuzetak koji potvrđuje pravilo. Time sam samo pogoršao situaciju, a one su nastavile da sipaju argumente, sve više besneći, tako da smo došli i do toga da nijedan muškarac ne bi mogao da podnese porođajni bol.

Naravno. Mnogo je teže roditi dete nego na minus 50 ići kroz smet od jednog metra sa metkom u nozi dok ledeni vetar šiba iz pravca Sibira. A sasvim sigurno je porođajni bol jači od bola koji muškarac oseća kada ima kamen u bubregu i to za dva stepena. Koliko sam shvatio, porođajni bol na skali od jedan do deset ima vrednost 12.

Uspeo sam da ih smirim tek kada sam rekao da im za to niko drugi nije kriv do prirode, a da su za sve ostalo žene krive same. Koliko da jedna od njih zamahne.

Jeste li nekada izbegli pesnicu svetskog šampiona u boksu? Ja jesam. Ruku na srce, to je bila heftalica, ali vrlo je teško sagnuti se velikom brzinom kada ona leti sa razdaljine od jednog metra. Toliko su bile besne.

A istina je.

To jeste nesrećni sklop društvenih okolnosti koje su se zbivale hiljadama godina u nazad, prirodnog zakona jačega i istorijskih dešavanja koja su dovela do toga da su muškarci danas u povlašćenom položaju i da ne moraju da spreme ručak nakon što se vrate sa posla, urade domaći sa decom i ispeglaju košulje.

Mislim da je vreme da prekinem sa generalizacijama, jer se već nalazim na oštrici i postoji mogućnost da kažem nešto što će stvarno razljutiti žene. Generalizacije ti daju mogućnost da pogrešiš. A nije baš zahvalno pisati u tuđe ime.

Pa ću vam zato opisati svoj dan.

Upravo sam pre sedanja za tastaturu oprao sudove i uključio mašinu da operem sebi stvari. A posle ću da ih prostrem, a onda da ih sam i ispeglam. Naravno, ja ću uključiti mašinu na pogrešan program nekada i zeznuti majicu i uključiti mašinu po skupoj struji, ali to je zato što muškarci ne čitaju uputstva za upotrebu, samim tim ni etikete na majicama i nisu ni najmanje štedljivi. Čak sam spremio i neke makarone sa tunjevinom i maslinama.

Sve u svemu, spreman sam da mi se muž vrati kući. Nije bilo teško ni najmanje. Čak bih našao i vreme da se igram sa detetom i da uradim njegov domaći, pošto sam većinu vremena u toku dana zapravo proveo nad knjigom.

Pa šta je onda problem?! Evo, isto smo sposobni. Čak sam uspeo i da radim više stvari u isto vreme, kao i žene, da pravim makarone, perem sudove od kafe i čaja i da ponavljam imena nekih lekova za terapiju epilepsije.

Koliko sam shvatio, to sve postane dosadno posle nekoliko dana, pa onda žena poželi da se zaposli, a kada ode na posao, nažalost, u većini situacija je čeka sve kod kuće u haosu koji ona po utvrđenom redu, treba da sredi.

Problem postaje još veći kada neko kome su preci kroz splet istorijskih okolnosti, zakon jačega i društvena dešavanja u zadnjih dve hiljade godina omogućili da ako se rodi kao muško, podrazumeva da žena treba da uradi sve to. I tu žene jesu u pravu.

Davno je prošlo vreme kada je sve bilo na ženi, jer su danas u kući potrebne dve plate i sposoban muž, a pre svega dobar brak da bi sve funkcionisalo. I tu se sasvim slažem sa njima i njihovim besom. U stanju sam čak i da oprostim heftalicu, jer znam da koleginica posle posla dođe kući i završi sve ono što sam ja završavao jutros od osam do pet popodne.

Ona je stvarno sposobna žena, jer iza nje stoji i posao i čista kuća i dobar brak i dete i može sa punim pravom da gađa sve koji joj bilo šta kažu i većim predmetom od heftalice.

A znate ko nije u pravu?! Gomila žena koje na internet kače sadržaj u kom kažu da imaju veće testise od muškaraca, a zapravo nisu sposobne da se izbore ni sa zaprškom, a kamoli sa detetom, kreditom, poslom od osam sati dnevno i mužem koji je kao još jedno dete.

Baš kod jedne takve sam i video sliku koja me naterala da počnem da pišem sve ovo da bih im dokazao da samo izuzetne žene imaju pravo da ovo postave i napišu. Izuzetne jer je u današnjim okolnostima i po mojim standardima uspešna žena ona koja ima sve. Porodicu. Karijeru. Prijatelje.

To su zaista teški kriterijumi za ispuniti. Žene sa svojim sposobnostima za multitasking imaju šansu za to. I još nešto. Rođeni su takmičari. Da nije tako, ne bi nikada ni stigle ovde gde su danas. Mislim da to muškarce najviše i plaši, taj osećaj da bi jednoga dana, ne znaju tačno kada, mogli da izgube to mesto gde su danas jer je sve više uspešnih žena. Jer negde duboko u sebi, znaju da uopšte nije lako biti žena. Mada mnogi od njih to ne žele da priznaju.

Ja nemam problem sa tim, ali imam jednu drugu vrstu straha. Bojim se da ne završim pored neke koja nije takva.