Moćne žene stvaraju svoja pravila

Upravo sam seo za računar sa namerom da napišem najbolju kolumnu za blog do sada i već na samom početku sam shvatio da će to biti vrlo teško ostvarivo.

Pre svega, prvo bih morao da smislim dovoljno dobru metaforu da bih objasnio da postoji razlika između uspešne žene i moćne žene, a kada sam shvatio da bi „moćna žena je uspešna žena koja zna paralelno da parkira“ bilo uvredljivo, rekao sam sebi da možda i nema neke velike razlike između uspešne i moćne žene i da je to vrlo često povezano. Pre će biti da je moćna žena presek skupa uspešnih žena i… Ovaj… Um…

Papir trpi sve, pa tako i da zamuckuješ i da kažeš ovaj, a da ne zvučiš kao neko ko je čitavo nedeljno popodne proveo u emisiji zabavnog karaktera jedući sponzorske suhomesnate proizvode. Možeš do mile volje da brišeš i da ponovo pišeš. To je sjajna stvar. Imaš mogućnost popravnog. I sigurno više vremena za razmišljanje nego kada odgovaraš usmeno. Zato sam ja čitavo prepodne proveo razmišljajući šta je to što uspešnu ženu čini moćnom. Prava reč je strahopoštovanje.

Za mene je strahopoštovanje moj prvi dolazak na Marakanu. Profesor srpskog iz Gimnazije. Don Vito Korleone. Ono pred čime drhtiš, a čemu se diviš.

Mislite da se šalim, ali postoje žene pred kojima jezik odeblja, mozak pobrljavi, a noge se upuste u svađu dostojnu noći predizborne tišine na nekoj slavi, posle večere, negde u Loznici. I dok pokušavate da pronađete oslonac nogama kao što to radite sa ujakom kada pretera sa Vinjakom posle sada već druge večere, jezik da prestane da se ukrupnjava kao apstraktni umetnik u stvaralačkoj krizi i mozak da konačno počne da radi posao za koji ga plaćate, žena je već napustila prostoriju.

Moglo je da bude i gore. Mogla je da vas pita nešto. Ali onda nema pisanja, već ste tu i morate da odgovorite, koliko god vas vaš mozak bojkotovao. Dok sat na zidu otkucava sekunde u kojima treba da kažete bilo šta, kako biste razbili tu neprijatnu tišinu koja, mora biti, traje već negde tamo od XIII veka pre nove ere, budite sigurni da ćete reći neku glupost. Zato se nemojte truditi i ispalite prvo što vam padne na pamet. Ali pazite da to ne bude: „Je l’ tvoj ćale lopov?“, jer nećete ni stići da dobijete odgovor na koji ćete nadovezati: „Pa ko je onda ukrao zvezde sa neba i spustio ih u tvoje oči?!“, a ona će već napustiti prostoriju.

Naravno, mislićete da preterujem i da izmišljam, ali ja sam se stvarno nekoliko puta našao u društvu žena gde se moja komunikativnost pretvara u intervju srpskog fudbalera, opuštenost u panični strah, dok se moj smisao za humor već prihvatio pisaće mašine i odriče me se preko novina.

Te žene stvarno postoje i oko nas su. Ne govorim o Emi Votson, nju bih muvao na sarmu. Govorim o nekim koleginicama sa fakulteta. O nekoliko žena koje sam upoznao sticajem okolnosti koje je već neko, ne znam ni sam kako, smuvao i sada gaje decu dok od svoje plate i svoje diplome kupuju svoj automobil. O gospođi koja ima preko pedeset godina i koja je oličenje elegancije, stava, samopouzdanja i svega što uporno pokušavam da podvedem pod pojam moćne žene, a nikako mi ne ide.

Zašto je to tako i zašto sam čitav tekst potrošio pokušavajući da vam objasnim šta je to za mene moćna žena?!

Odgovor na ovo pitanje sam, ni manje ni više, dobio na fakultetu, tačnije na vežbama u okviru kojih smo išli u distributersku kuću koja je druga u Evropi u tome čime se bavi. Oni za sebe kažu da su lideri. A šta to znači?! To znači da „kreiraju trend“, iliti po srpski rečeno, postavljaju svoja pravila kojima drugi treba da se prilagode i drugi da ih slede. Stvaraju svoj svet. Po svojoj meri. Na svoj način.

Moćna žena možda nije najbolja u svemu što radi. Ona nije najlepša, najduhovitija, najzgodnija i najfatalnija, ali bi svi hteli da budu kao ona.

Nemogućnost da je isprate, ma koliko se trudili, to je ono što jednu ženu stvarno čini moćnom. I baš zato ovo sasvim sigurno neće biti najbolji tekst na ovom blogu.