Iritantno, volim romantične komedije

Svako od nas poznaje bar jednu osobu koja uključi televizor, a onda ode da okopava cveće ispred kuće. Ili da pere sudove. Šta vam to znači uopšte? Ako hoćete da u kući nikada ne bude tiho, napravite dete, a ako nećete da se osećate usamljeno i mačka je sasvim dobar izbor. Televizor služi da bi pogledao nešto što ti se sviđa i da bi imao prema čemu da orijentišeš nameštaj.

Dakle, Liga šampiona je utorkom i sredom, četvrtak i petak su rezervisani za gledanje Evrolige, a subota i nedelja su dani za Premijer ligu. To mene kao nekoga ko na televizoru 90% vremena provede gledajući ljude koji trče za loptom, ostavlja sa ponedeljkom kao slobodnim danom za gledanje nečega na TV-u.

Pa dobro, pogledaću neki dobar film. Ali koji? I zašto je ponovo na programu Pearl Harbor sa Benom Aflekom? Kako uopšte čovek sa dupetom na bradi može da igra Betmena? Ali hajde da zanemarimo sad Bena i da mi iskreno odgovorite na pitanje kada ste zadnji put uspeli da odgledate film na TV-u od početka, a da pritom ne zaspite u sred reklama? Tako sam i mislio.

Prokleto je teško gledati filmove na TV-u. Počnu reklame i taman kad pomisliš „Pa dobro, bar ću moći da povadim grickalice i sok, da se namestim kako mi odgovara i da se ušuškam“ reklame su već gotove i stižeš na treću scenu. Pa dobro, poješćeš na nervnoj bazi sve grickalice i smirićeš se, u nadi da se u prve dve scene nije desilo ništa presudno. Obično i jeste tako, pa nije teško ispratiti film. Osim što posle desetak minuta ponovo sledi reklamni blok. Najduži u istoriji. Posle koga se budiš ujutru shvativši da si ponovo propustio film.

Ovo zvuči kao da se opravdavam onom delu mene koji misli da je katastrofa po neformalno obrazovanje to što nikada nisam odgledao Petparačke priče. I čini mi se da mi ne ide baš najbolje. Zato apsolutno ne znam na koji način da opravdam činjenicu da volim da gledam romantične komedije.

Znam, grešan sam. Spalite me drugari na lomači automobilskih guma na koju dolivate alkohol. Ali me prvo saslušajte, pa mi onda sudite.

Romantične komedije su pre svega dobre za zdravlje. Da, Šindlerova lista jeste spektakularan film, ali mene i nekoliko godina kasnije obuzme jeza kada se setim scene na samom kraju gde on hoće da proda sve što ima, jer shvata da je to moglo biti još par spašenih života. Jezivo. I potresno. A znate da je stres uvek prisutna stavka kad vam lekar objašnjava zašto više ne smete da pijete pivo i da jedete masno. Kao ova limunada pored računara. Osvežava, relaksira i daje neki spokoj – znak da će sve na kraju biti u redu i bez stresa.

Jeste primetili? Priča uvek ide istim putem. Njih dvoje su dva sveta, nemaju dodirnih tačaka, onda se posvađaju i na kraju se sve završi potresnim emotivnim govorom koji on izgovara vlažnih očiju i sa onim „Vidi kako te gledam, kao zlatni retriver kog je gazda upravo odvezao van grada i ostavio u šumi“ pogledom.

Hajde kad već igram otvorenih karata, reći ću vam da me ono jednom kad Hju Grant govori Džuliji Roberts kako je on samo momak koji stoji ispred nje ili nešto tako, baš dirnulo. I da ja razumem takve nastupe. Ja sam pravio zvezdu od kartona i skidao je sa neba za jednu, pisao 101 razlog zašto mi se sviđa za drugu i krao kriglu piva iz kafane i pravio buket cveća za treću. Ja volim romantiku. Osim ako nije po romanu Mir Jam. I nije mi strano da pustim suzu. Plakao sam na Titanik. Jedino što je to bila posledica toga što je keva gledala film već treći sat, bez naznake da će prokletinja konačno da potone, a ja imao samo par sati do vraćanja Sege iznajmljene od mojih para u Sega klub.

Još jedna stvar mi se sviđa, to što uvek neko baš smešno padne ili udari u prozorsko okno, kao Metju Peri u Ubici mekog srca. To me uvek strašno nasmeje. Mada vam mogu reći da je prilično bolno kada se to isto desi tebi i nimalo zabavno.

I muzika zna da bude dobra. Zar Roj Orbison – Pretty Woman nije sjajna pesma? Ili Kleptonova – Behind Blue Eyes iz Odbegle mlade? Ili Breakfast at Tiffany’s od Deep Blue Something? Neke od njih se i danas vrte na radiju i po plejlistama kafića.

O glumcima i glumi u romantičnim komedijama ne znam mnogo, osim toga da se kreću u parovima kroz filmove i da nikada nisu oni lepi likovi, već više „Baš si dobar dečko tip“. O režiji znam još manje. Ali jedno je sasvim izvesno. Znam kada mi je film dobar i kada na mene ostavi utisak.

Sedam dana po gledanju Shutter island cimer i ja smo raspravljali o tome da li je Di Kaprio skontao da neće dobiti Oskar na kraju filma ili ne, Šindlerova lista me natera da se naježim svaki put kad imam četiri sata vremena u životu i kada nema Premijer lige, a Snatch da se nikad ne kačiš sa čovekom koji ima farmu svinja.

To me dovodi do toga zašto su romantične komedije možda i najbolji žanr od svih. Pre svega, uživaćete sve i da vam se ne gleda, možda ćete se nasmejati, a na kraju ćete shvatiti da je poenta pronalaska prave osobe ne bogatstvo, broj kvadrata i brushaltera, nego ljuljanje nje na gumi dok čitaš omiljenu knjigu. To je odlična poruka. Jer se na kraju sve svede na to sa kim ujutru pijete kafu.