Sprečite miom, ne dozvolite da postanete strastveni pecaroš

U rasprave o tome šta je to što pokreće svet ljudi ulaze sa najrazličitijim adutima. Jedni igraju na ljubav, drugi se klade na novac, treći misle da je najbolja kvota igrati na dobrotu. Ja bih do pre neka tri meseca, da me je neko pitao, sasvim sigurno odigrao na sujetu. Danas bih, međutim, sasvim sigurno kuću stavio na strah.

Vidite, ako želite nekog da naterate da uradi nešto, ne postoji bolja stvar od toga da ga uplašite. Ljude dobro plaćaju da bi dobro radili, ali ljudi zapravo dobro rade da ne bi dobili otkaz. Ljudi se u vezi popravljaju tek kad vide da je partner rešio da ih ostavi. Ispiti se uzimaju za ozbiljno tek kad više ne postoji ni najmanja realna šansa da se stigne sve da se spremi kako treba. Čak se i jedna metoda za odvikavanje od narkomanije zasniva na tome da se čoveku medicinskim putem izazove predsmrtno stanje posle kog on (obično) uspeva da se odvikne.
Naravno, 25 godina duga karijera pušača koju moja majka vrlo uspešno ostvaruje ne može da se nazove ozbiljnom narkomanijom da bismo je zavezali za sto u nekoj laboratoriji u Sibiru i naterali da skoro umre da bi se opametila, ali miom to može da uradi.
Miom je najčešće benigni tumor materice, ali kako je ponavljanje majka učenja, ja ću objasniti sve to malo detaljnije.
U suštini, kao i svaki tumor, i miom predstavlja skup ćelija čiji je metabolizam totalno izmenjen i koje se nekontrolisano dele i na taj način povećavaju metaboličke i oksidativne potrebe tkiva, pa je potrebno bolje snabdevanje kiseonikom. A njega nema bez gvožđa, a njega opet nema bez hemoglobina, a njega opet nema ako imaš obilna krvarenja, što je jedan od glavnih simptoma kod žena koje imaju miom.
Moja majka se na to, pritisnuta problemima svakodnevice, jednostavno nije obazirala, već je nastavila da gura po svome, iako po godinama savršeno odgovara ženama kod kojih se formira miom – žene posle 30 godine života. U menopauzi miom atrofira, ali pošto sam od mame dobio pretnje da ću dobiti brata ili sestru ako nastavimo da se šalimo na račun klimaksa, pretpostavljam da bismo već bili siročići da nije otišla da proveri zašto joj igra oko.
Znam, čudno zvuči, ali tako je. Zapravo, ne bi ni na to obratila posebnu pažnju da je drugarica nije zamolila da ide sa njom kako bi joj pravila društvo.
Naravno da je lekar opšte prakse video da oko koje plete užičko kolo nije normalna pojava. I da ju je poslao kod oftamologa, a onda i kod neurologa, kada je shvatio da joj lekovi koje pije za oko ne pomažu.
Hvala neurologu zato što nismo postali siročići istog tog dana kada je moja majka ušla u ordinaciju. Hvala joj što je našla duševni mir monaha sa Tibeta da mi prvim instrumentom koji joj je bio pri ruci ne pošalje majku u večna lovišta. Jer, šta drugo preostaje jednom lekaru kada pacijent kaže da je nalaze zadnji put izvadio pred porođaj, u trenutku kada pacijent brine o tome da li će njen porođaj – u ovom slučaju moja sestra – upasti na fakultet koji želi?!
Šta zna dete šta je trista kila i šta zna žena koja je zadnji put u bolnici bila 1996. šta je zeleni karton?! Preko reda, pored baba i deda koji su jednom nogom ispred kabineta Svetog Petra, odlučili su da je ostave u bolnici.
Kada si dete šećeraša, prvo ti u nalazima u oko zapadne visok šećer. Ali je problem bio i u četiri puta nižem nivou gvožđa. Kao neko ko je spreman da maltretira sebe i da jede senf i hleb da bismo sestra i ja imali sve što nam treba, naravno da se šećer stabilizovao posle sedam dana normalnih obroka. Ali je problem gvožđa i dalje ostao. Pa su je poslali kod ginekologa, a on na operacioni sto. Osim što nije mogao, jer bi samo građevinski radnik na operacioni sto posalo ženu sa hemoglobinom ispod 100. Pa je morala da primi nekoliko jedinica krvi. Na sreću, kućni prijatelj ima istu retku krvnu grupu, a izgleda i jako mnogo iste, pa smo krv našli, a strah da će mi majka postati strasni pecaroš kao on je nestao je kada smo shvatili da u pet ujutru nije otišla na Drinu.
Primetili ste da sam sposoban da se šalim dok govorim o ovome. Bio sam sposoban i da je posle operacije poljubim u čelo i prekrstim se, kao i da bežim hodnicima bolnice dok me ona i babica psuju jer sam kreten koji može tako da se šali. Ali je istina sasvim drugačija.
Stvarno sam se uplašio. U njen strah ne smem ni da sumnjam. Pukao sam tek dan posle svega kada sam se posvađao sa svima na poslu, a onda došao u stan i napio se da ne mislim. Mislim da sam čak i plakao. Ujutru sam ustao i sve je bilo uredu. Osim što sam tek 15 dana kasnije shvatio da je najgore prošlo tek kada su javili da je benigno.

Sve je počelo od oka koje igra, a završilo se jurenjem boca sa krvlju i operacijom. Moglo je da bude i gore. Ali je moglo da se ne desi ništa od ovoga. Da je išla kod lekara redovno.

Ja nisam novinar i ne znam da li je to pravilno, ali je moje mišljenje da sve što se napiše mora da ima neku svrhu. Poruku, dobar savet, gram motivacije. Nešto što te pomeri i natera da se menjaš ili da menjaš svet oko sebe.

Bojim se da ovde međutim nemam da kažem ništa spektakularno što niste čuli. Mogu samo da vam kažem da redovno posećujete lekara – Sprečite, ne lečite. To je ujedno i najbolji mogući savet koji vam neko može dati. Znam to, osetio sam na koži svoje majke. A ne postoji bolji lakmus papir od straha da potvrdi da sam upravu.

 Istaknuta slika: Warten by kohlmann.sascha | CC