Ako osvajanje propadne – svidi se babi

Dok većina ljudi ponedeljak ujutru provede kukajući po kafićima kako nema posla i po internetu kako je sve jako dosadno, ja jutro ponedeljkom provodim zatrpan papirima sa jedne i zahtevima gazdarice sa druge strane, a onda odem na fakultet.

Pošto često ne stignem ni da jedem, bio sam primoran da nekoliko minuta, mada je meni trajalo kao večnost, slušam o tome kako sam zaljubljen do ušiju u koleginicu, bez mogućnosti da kažem bilo šta u svoju odbranu. Za to kratko vreme koje sam proveo u unaksrnoj vatri krivim isključivo moju majku. Ona me naučila da se ne sme pričati punih usta, kao moja baba iz Šapca.

Sve što sam u tom trenutku želeo da uradim je da, kao svaki dobar odbambeni igrač koji se nađe u kriznoj situaciji, gde lopta padne na metar od gola, šutnem loptu što dalje. Zato sam odmah objasnio da to nije isto. Da zaljubljenost i simpatisanje imaju zajedničku osobinu da su reči. I da bi to bilo to.

Nekada se dešava da loptu izbacite tačno na nogu protivničkom igraču. Prosto vam nije dan. To se meni desilo. Dok sam uklizavao pravo na loptu i rizikovao da ostanem bez rebra, pokušao sam da objasnim kako ja nisam zaljubljen. Znate već kako to ide…

To su one situacije kada kažete devojci u krevetu da… Ovaj, zaboravite. Nešto kao živo blato. Što se više koprcate, sve više upadate u njega.

Zato sam pobegao i dao sebi tri dana da razmislim o tome da li sam stvarno zaljubljen. Ili ne.

Prvo i osnovno, čovek mora da radi izuzetno glupe stvari kada je zaljubljen. To što sam danas poneo tri hiljade dinara jer je na sajtu pisalo da patike toliko koštaju, a onda na kasi i sa patikama u rukama shvatio da sam usput svratio do Meka i kupio šejk, to se ne računa. To je samo nešto što se meni inače dešava. Da odem na upis na fakultet bez papira za upis. Na upis ocene bez indeksa. Ako zaboravimo da sam morao da se vratim do stana po još para da bih mogao da kupim patike, nisam uradio ništa glupo još od onda kada sam ukrao čašu za pivo sa splava da bih u njoj napravio buket cveća za devojku. To je bilo glupo.

Da li sam sebe uhvatio da se smejem bez ikakvog razloga kao da mi je neko ugurao ofinger u usta? Nisam. A to rade zaljubljeni ljudi. Smeju se kao ludak na brašno. Ne bole me jagodice na obrazima, akutnih sindroma nema, dakle, nisam.

Ali šta ako ja sebe lažem? Šta ako ja samo živim u negaciji? Šta ako je sve to samo odbambeni mehanizam?

Iskreno, ne verujem. Ali je sasvim u redu da se zapitam, ipak sam pitao par ljudi da mi kažu nešto više o simpatiji – vidite kako koristim reč simpatija, ne zaljubljatija – dakle, obaveštajna služba je radila svoj posao. Pokušao sam i juriš. U dva navrata. Dakle, bilo je taktike. Nisam bio ni bez srca. Borio sam se hrabro i nisam dozvolio da budem potisnut ni jedan jedini metar unazad.

Meni ovaj pasus zvuči kao neki romantični opis rata. Moguće je da je tako. Posle skoro 500 strana Velikog rata nije ni čudo.

Znam da je mir u modi, začinjen sa 50 nijansi seksa, ili nekim Koeljovim citatom, ali ja volim ratnu tematiku. Ali da je više taktike, logistike, mapa i opisa bitaka, a manje priča o duhovima ljudi koji su ostali u Beogradu 1914. Drugim rečima, nisam pročitao Seobe kad sam bio srednjoškolac.

Ali sam zato pročitao Lov na Romela. Tu sam naučio da čak i kada je taktika savršena, kao što je Pustinjska lisica umela da je postavi, može da dođe do problema u linijama snabdevanja. Razvuku se, logistika zakaže, tenkovi ostanu bez goriva, a vojnici gladni i žedni. Još ako ne stigneš da zatvoriš Suec, dobiješ Britance koji te napadnu i na kraju, izgubiš.

Ako je već sitaucija takva da ne možeš da je preokreneš u svoju korist kao Amerikanci kod Midveja gde su potopili četiri japanska nosača aviona i uz malo sreće okrenuli odnos snaga na Pacifiku u svoju korist, kako sam naučio u Vetrovima rata, vrlo je važno da znaš kada treba da staneš i da potpišeš bar separacioni mir.

Za to služi obaveštajna služba. Da ti kaže kada je dosta, ali i kada ti dobro ide. Jednostruka, od strane tvojih drugova, i dvostruka, špijunaža koju sprovode njene drugarice. Britancima je uspelo da preokrenu tok rata u svoju korist tako što su dekodirali Enigmu, možda će i tebi da krene. Nikada ne možeš da znaš, dok ne pokušaš. A ni tada ti uspeh nije zagarantovan.

To je čar osvajanja. Ono ide odmah iza toga kad se prvi put u toku dana budeš smejao kao da si progutao ofinger. Tada si zaljubljen. Simpatija postaje Normandija, a jedan običan utorak ili sreda tvoj Dan D. Tada pokušaj da se setiš svih stvari koje su potrebne. Taktika, logistika, obaveštajna služba. I naravno, moral. On je bitan. Ne smeš da odustaneš i da razočaraš pradedu nosioca Albanske spomenice. Izgubljena bitka ne znači izgubljen rat.

Sve i da se nađeš nad zelenim stolom, jednog sunčanog dana – uvek je lep i sunčan dan kada izgubiš – spreman da potpišeš kapitulaciju, ne brini. Postoji tajno oružje.

Baba. Tako je. Svidi se njenoj babi. To je najbitnije. Ukoliko nema babu, Bog da joj dušu prosti, poradi na tome da se svidiš mami. Sve devojke slušaju svoje mame, a vole svoje tate. Ukoliko to ne prođe, gledaj da saznaš šta tata voli da pije, a da se svidiš sestri. Tako ćeš i ako izgubiš rat uvek imati koga da ti izvida junačke rane.