Objavio sam rat brushalterima!
Šta vam prvo padne na pamet kada neko kaže prirodni neprijatelj?! Meni brushalter. Da, zmije se plaše mungosa, antilope leoparda, pingvini morskog leoparda, narodnjaci imaju rokere, Lavovi Blizance, Jarčeve i Ribe, ali je sve to ništavno prema količini problema koje jedan brushalter može da napravi običnom čoveku.
Pre svega, užasava me činjenica da o mom neprijatelju ne znam ništa. Ili, još gore, da znam gomilu podataka od kojih ni jedan jedini ne mora da bude tačan. Možda sam ja genetikom previše povukao na moju babu, ali želeo bih da znam poreklo brushaltera. Čiji je. I iz kakve je kuće. A to je izgleda nemoguće utvrditi.
Pre svega, ljudi bi na internetu morali da se dogovore da li je prvo postojao naziv „brushalter“ ili „grudnjak“. Kao i to da li se prvi put termin grudnjak upotrebio u američkom Vogu ili ne. Neki izvori kažu da je prvi brushalter/grudnjak viđen još u starom Rimu i da se tamo izrađivao od životinjske kože, a drugi da su u antičkoj Grčkoj već tada nosili brushaltere od lana i vune. Naravno, Kinezi su nešto kasnije, u 16. veku napravili svoju verziju koja je podrazumevala dva plehana tanjirića privezana kaiševima za leđa i ramena.
Ipak, postoji jedno tvrđenje oko kog se svi slažu, a to je da je prvi komercijalni grudnjak patentirala Meri Felps Džejkobs 1914. godine pod nazivom Caresse Crosby. I to bi bilo to, pošto već u sledećoj rečenici ponovo moramo da verujemo u ono što želimo, jer je prema jednoj školi mišljenje napravila brushalter od dva peškira i traka, a prema drugoj koristeći trake i dve svilene maramice.
U nadi da će se osloboditi korseta i po prvi put od svoje pete godine udahnuti vazduh punim plućima, njene brushaltere su naručile sve žene tog doba, a Meri je postala začetnik industrije donjeg veša koja je danas teška nekoliko milijardi zelenih novčanica.
Ali hajde da se ostavimo istorije, nju ionako pišu pobednici, a to bi u ovom slučaju bile žene. Vratimo se u realno vreme i prisetimo se svih onih malih poraza koje smo doživeli kao muškarci. Tako je, govorim o svim onim “Kako sad ovo, majku mu” i “Ne može biti ovoliko teško”, koje smo, hteli mi to da priznamo ili ne, svi doživeli.
U tim trenucima, dok molimo Boga da se prokletinja nekako sama otvori, znajući da je to korak do “Ovo mi se nikada ranije nije desilo”, muškarac upada u akutni napad smotanitisa praćen sindromom nemirnih prstiju. Sve to prati nagli pad samopouzdanja koji može da ostavi trajne posledice, sve i da se to veče završi na najbolji mogući način.
Svako ko je nekada šutirao penal na turniru u fudbalu zna o čemu govorim. Znaš da si hiljadu puta to uradio kako treba, čak i jednom rukom, ali sve o čemu možeš da misliš u tom trenutku je njen pogled koji jasno govori da nešto ne radiš kako treba. Pa dobro, smiriću se i ponovo se vratiti na predigru, pomislićeš. I pokušati ponovo. I ponovo. Sve dok ona ne otkopča brushalter sa prednje strane.
To već nije ni sportski. Protivnika ne treba poniziti, ako si ga već pobedio. I zato sada više nema mesta ljubavi već dolazi vreme osvete. Samo, ja bih sa tim sačekao. Nekoliko dana, možda bolje sedmica.
To vreme bih iskoristio za učenje načina na koji se određuje veličina brushaltera, šta znači koje slovo i koji broj, kao i svih 13 koraka koji su potrebni da bi se odabrao brus prave veličine. Tako nešto bi moglo da bude od koristi svima, pošto je neko ko provali veličine brushaltera, bar za mene, apsolutno kvalifikovan da razjasni numeraciju blokova i vozila GSP-a u Beogradu, a sasvim sam siguran da to interesuje sve nas.
Tako, pošto ste proveli čitavih meseca dana u pripremi, vreme je za osvetu. Statistike kažu da čak 75 – 80% žena nosi brushalter pogrešne veličine. Evo zašto je to značajno.
Tokom godina, shvatio sam da su brushalteri ne samo neprijatelji muškaraca, nego i neprijatelji žena.
Pre svega, neudobni su. Dok miruješ. Onoga trenutka kada počneš da se krećeš, prestaneš da misliš na njih. To je dobro, nešto kao lični trener. Loša strana svega toga je što u tim trenucima zaboraviš da ga nosiš, legneš popodne da odremaš, i probudiš se sa probušenim plućnim krilom. Jer se izvukla žica. Zato što je brus kupljen kod Kineza, ali ne onih sa plehanim tanjirićima.
Dakle, ako želiš da koristiš oba plućna krila i da izbegneš masnicu od žice na brusu, kao i da te dečko sa kojim si prvi put otišla na sastanak ne napadne u prvom haustoru – jer nameštanje grudi nije bio poziv na seks već samo i jedino žica koja je rešila da prošeta – moraš da postaneš siromašna.
Danas sam gledao, cena nekog običnog brusa, ispisana markerom, pa pretpostavljam da nije Victoria’s Secret, je preko dve hiljade dinara. Dve hiljade dinara. A ne možeš da imaš jedan, jer postoji previše vrsta i previše boja za previše namena da bi imala jedan. Pa ostaneš bez para.
Naravno, mogla bi da ideš bez brushaltera, ali bi to onda značilo da ću ja svaki put da razgovaram sa tobom očiju uprtih dvadeset centimetara niže, ako sam srećnik, ili trideset, ako sam manje srećnik.
Recite da nisam u pravu i da brushalteri nisu čovekov prirodni neprijatelj broj jedan, ali ja sam prilično siguran da nikome, ni ženama, ni muškarcima, nisu doneli ništa dobro i nikada. Samo loše.
Zašto im onda ne objavimo rat? Uostalom, ako malo bolje pogledamo, interesi muškaraca i žena su ovde na istoj strani. Za početak predlažem da to budu puš-ap brushalteri. Svet bi bio mnogo lepše mesto kada bismo svi bili iskreni.
Komentariši